(1.deo) Lefevr: Pravo na grad

0
31

Teorijsko promišljanje prinuđeno je redefinisati ekonomske, političke, kulturne i ostale gradske oblike, funkcije i strukture kao i društvene potrebe inherentne urbanom društvu. Do sada su individualne potrebe, sa svojim motivacijama obeleženim takozvanim potrošačkim društvom (birokratsko društvo vođeno potrošnjom), bile samo razmatrane i s njima se uostalom više manipulisalo, nego što ih se poznavalo i priznavalo. Društvene potrebe imaju antropološko utemeljenje; međusobno suprotstavljene i komplementarne, one obuhvataju potrebu za sigurnošću i za otvaranjem, za izvesnošću i pustolovinom, za organizacijom rada i organizacijom igre, potrebe za predvidljivošću i nepredviđenim, za jedinstvom i razlikom, za izdvajanjem i susretom, razmenama i ulaganjima, neovisnošću (tj. za samoćom) i komunikacijom, za neposrednošću i dugoročnom perspektivom.

Ljudsko biće takođe ima potrebu za akumulacijom energije i za njenu potrošnju kao i za tim da je spiska u igri. Ono ima potrebu da vidi, čuje, dotakne, isproba i potrebu da te percepcije iznova ujedini u jedan “svet”. Tim antropološkim potrebama društvene upotrebe (nekad razdvojenima, nekad povezanima, ovde smanjenima, onde hipertrofiranima), pridružuju se specifične potrebe koje ne zadovoljavaju trgovinske ili kulturne potrebe, potrebe koje urbanisti više-manje škrto razmatraju. Reč je o potrebi za stvaralačkom aktivnošću, za delom (ne samo za materijalnim i potrošivim proizvodima i dobrima), o potrebama za informacijom, simbolizmom, za imaginarnim i ludičkim delatnostima.

Takva temeljna žudnja živi i preživljava pomoću tako razvrstanih potreba, pri čemu su igra, seksualnost, telesna delatnost kao što je sport, stvaralačka aktivnost, umetnost i spoznaja njene delimične manifestacije i trenuci koji više ili manje nadilaze parcelizovanu podelu poslova. Naposletku, potreba za gradom i za urbanim životom slobodno se izražava samo u perspektivama koje ovde pokušavamo osloboditi otvarajući im horizont. Neće li specifične urbane potrebe biti potrebe za određenim mestima simultanosti i susreta, mestima na kojima se razmena neće smatrati razmenskom vrednošću, trgovinom i profitom? Ne podrazumeva li ta potreba i potrebu za vremenom tih susreta i razmena?

Analitička nauka grada, po svojoj naravi nužna, danas se nalazi tek u povojima. Pojmovi i teorije koje se počinju izrađivati mogu se unaprediti samo zajedno s urbanom stvarnošću u razvoju, s (društvenom) praksom urbanog društva. Nadilaženje ideologija i praksi koje su zakrivale horizont, koje su predstavljale tek zagušeno grlo znanja i delovanja te prag koji treba preći, danas se ne izvršava bez muke. Nauka o gradu kao svoj predmet ima grad. Ta nauka svoje metode, postupke i pojmove pozajmljuje od različitih nauka. Sinteza joj dvostruko izmiče. Najpre, utoliko što želi biti celovita, a s obzirom na analitičnost može se sastojati samo u sistematizaciji i strateškom programiranju. A potom zato jer se izobličuje grad kao njen predmet, kao dovršena stvarnost.

Istorijski grad kao spoznaja koja se nalazi pred njom i koju treba raščlaniti na fragmente i ponovno sastaviti, već je transformisan. Taj se istorijski grad kao društveni tekst više suvislo ne nadovezuje na neke propise, on nema ništa više s upotrebom vremena povezanom sa simbolima, s nekim stilom. Taj tekst uzmiče. On poprima oblik nekog dokumenta, izložbe, muzeja. Istorijski oblikovani grad više ne živi, on praktično više nije dokučiv. On je tek predmet kulturne konzumacije za turiste, estetizam željan spektakla i pitoresknog. Grad je mrtav čak i za one koji ga žarko žele razumeti. Pa ipak, ono “urbano” ustraje, u trenutnom rasplinutom i otuđenom stanju, kao klica, kao virtualnost.

Ono što oči i analiza zamećuju na terenu, u najboljem slučaju može se smatrati senkom budućeg predmeta na svetlosti izlazećeg sunca. Nemoguće je zamisliti obnovu starinskog, već samo izgradnju nekog novog grada, na drugim osnovama, na drugoj ravni, u drugim uslovima, u drugom društvu. Nalog glasi: ni povratak prema nazad (prema tradicionalnom gradu) niti beg prema napred, prema kolosalnim i bezobličnim aglomeracijama. Drugim rečima, kada je grad u pitanju, predmet nauke nije zadan. Ono prošlo, sadašnje i ono moguće ne razdvajaju se. To je virtualni predmet kojeg proučava mišljenje koje priziva nove mere.

Stari klasični humanizam već je odavno okončao i loše zavr­šio svoju karijeru. On je mrtav. Njegov je leš mumificiran, balzamiran, težak i ne miriše dobro. On zauzima mnogo javnih mesta koja se u ljudskim prilikama transformiraju u kulturna groblja: muzeji, univerziteti, različite publikacije. Sve je više novih “cités”-a i urbanističkih časopisa. Trivijalnost i površnost prekrivaju se takvom ambalažom. “Po meri čoveka”, kao što se kaže. A mi moramo preuzeti brigu za prekomernost, i stvoriti “nešto” po meri sveta. Taj je stari humanizam svoju smrt pronašao u svetskim ratovima, tokom demografskog porasta koji sledi velika krvoprolića, pred grubim zahtevima privrednog rasta i kompetitivnosti kao i pred uzletom tehnike kojom se loše upravljalo. On čak nije više ni ideologija, i jedva da je tema službenih govora.

Kao da se smrt klasičnog humanizma izjednačila sa smrću čoveka, pa odnedavno počinjemo vrištati: “Bog je mrtav, čovek takođe”. Nema ništa novog u tim formulama rasprostranjenim po bestselerima koje izdaju neodgovorni izdavači. Nietzschevo razmatranje počelo je (ima već jedno stoleće) oko rata iz 1870-71, kao loš znak za Evropu, njenu kulturu i civilizaciju. Nagovestivši smrt Boga i čoveka, Nietzsche nije ostavio nikakav zjapeći procep; on tu prazninu nije začepio s materijalima sreće, s jezikom i lingvistikom. Nagovestio je takođe Nadčoveka za kojeg je mislio da će se pojaviti. On bi trebao prevladati dijagnosticirani nihilizam. Autori koji su sa stolećem zakašnjenja unovčili tu teorijsku i poetičku monetu, opet su nas vratili u nihilizam.

Nakon Nietzschea, opasnosti nadljudskog javile su se s okrutnom očiglednošću. S druge strane, “novi čovek” kojeg gledamo kako se rađa iz industrijske proizvodnje i planske racionalizacije, previše je obmanut. Pa ipak, otvara se još jedan put, onaj urbane društvenosti i onog ljudskog kao dela u tom društvu, koje će biti delo, a ne proizvod. Ili istodobno prevladavanje stare “društvene životinje” i starinskog gradskog čoveka, urbane životinje prema urbanom, polivalentnom, polisenzornom čoveku, sposobnim za složene i providne odnose sa “svetom” (okolinom i njim samim) ili nihilizam.

Ako je čovek mrtav, zašto ga izgrađivati? I kako ga izgraditi? Nije važno je li grad nestao ili nije, treba li ga iznova promisliti, rekonstruirati ga na novim temeljima ili ga prevladati. Nije važno što vlada teror, hoće li se lansirati atomska bomba ili će Zemlja eksplodirati. Šta je važno? Ko misli, ko deluje, ko još govori i za koga? Ako su smisao i svrha nestali, i ako se čak više ne možemo deklarisati nekom praksom, više ništa nije važno i zanimljivo. I ako se sposobnosti “ljudskog bića”, tehnika, nauka, imaginacija, umetnost ili njegova bit izdižu u autonomne snage, a refleksivno se mišljenje zadovoljava tom tvrdnjom o odsutnosti “subjekta”, kako na to dogovoriti? Šta učiniti? Stari humanizam uzmiče, nestaje. Nostalgija za njim jenjava, a mi mu se sve ređe okrećemo kako bismo se osvrnuli na njegove raširene oblike na svom putu.

Bila je to ideologija liberalne buržoazije. Ona se oslanjala na narod, na ljudske patnje. Ona je prekrivala i podržavala retoriku lepih duša, velikih sentimenata, dobre svesti. Sastojala se od grčko-latinskih citata prekrivenih judeo-hrišćanstvom. Odvratan koktel, mešavina za povratiti. Samo je još nekoliko intelektualaca (“levice” – no, postoje li uopšte desni­čarski intelektualci?) još uvek volelo taj tužni napitak koji nisu hteli ni revolucionari niti otvoreni reakcionari, ni dionizijevci niti apolonijevci. Znači, moramo se usmeriti i upreti prema novom humanizmu, odnosno prema novoj praksi i drugačijem čoveku, čoveku urbanog društva.

Izmičući mitovima koji prijete toj volji, razorne ideologije nas odvraćaju od tog projekta kao i strategije koje nas od njega odmiču. Urbani život još nije počeo. Danas završavamo s inventarom naplavina jednog hiljadugodišnjeg društva u kojem je selo vladalo gradom, čije su ideje i “vrednosti”, tabui i pravila velikim delom po poreklu bili agrarni, uglavnom ruralni i “prirodni”. Jedva da je iz oceana sela izronio neki grad.

(Odlomak preuzet iz zbornika “Pravo na grad”)

OSTAVI ODGOVOR