(3.deo) Lefevr: Pravo na grad

0
12

Sve dok ga možemo definisati, naš predmet (ono urbano) nikada neće biti u potpunosti prisutan i aktualan pred našim današnjim promišljanjem. Više nego bilo koji drugi predmet, njegovo je obeležje krajnje složena celina, istodobno aktualna i potencijalna, celina koja poziva na istraživanje, postupno se otkriva, i koja se može samo sporo iscrpljivati, a možda nikada posve iscrpiti. Smatrati taj “predmet” stvarnim, kao istinsku datost, predstavlja ideologiju, mitsku radnju. Spoznaja mora iznaći znatan broj metoda da bi proniknula u taj predmet da se ne fiksira ni na jedan postu pak.

Analitička će raščlanjivanja što je više moguće morati pratiti unutarnje artikulacije te “stvari” koja nije jedna stvar; one će biti praćene a njihove rekonstrukcije nikada neće biti dovršene. Opisi, analize i pokušaji sinteze nikada se neće moći smatrati iscrpljenima ili konačnima. Svi će pojmovi i čitav komplet koncepata ući u akciju: forma, struktura, ravan, dimenzija, zavisne ili nezavisne varijable, korelacije, totalitet, skup, sistem, itd. Tu se kao i drugde, no više nego drugde, najvažnijim pokazuje ostatak. Svaki će izgrađeni “predmet” biti zasebno podvrgnut kritičkom propitivanju. U onoj meri u kojoj je to moguće, on će biti ostvaren i podvrgnut eksperimentalnoj verifikaciji.

Nauka o gradu zahteva istorijsko razdoblje samouspostave i orijentacije društvene prakse. Iako je nužna, ta nauka nije dovoljna. Dok shvatamo njenu nužnost, primećujemo njene granice. Urbanistička refleksija predlaže uspostavljanje ili obnavljanje (lokalizovanih) društvenih jedinica koje su posve originalne, partikularizovane i centralizovane, čije će veze i napetosti iznova uspostaviti urbano jedinstvo s unutrašnjim složenim poretkom, ne bez strukture, ali s mekom strukturom i hijerarhijom. Još preciznije, sociološka refleksija cilja na spoznaju i na obnavljanje urbanih integrativnih kapaciteta kao i uvjeta za praktičnu participaciju. Zašto ne? Pod jednim uslovom: nikada ne sustezati svoje podeljene, dakle parcijalne pokušaje od kritike, od praktične verifikacije i globalne preokupacije.

Dakle, spoznaja može izgraditi i predložiti modele. Svaki predmet u tom smislu nije ništa drugo nego model urbane stvarnosti. Pa ipak, nikada takva “stvarnost” neće biti izvediva kao neka stvar, nikada neće biti instrumentalna, čak ni za najdelotvorniju spoznaju. Želimo li da grad opet postane ono što je nekada bio, čin i delo nekog kompleksnog mišljenja, mišljenja koje ga ne bi želelo? No, tako bismo ostali na nivou želja i aspiracija, tako se ne određuje urbana strategija. Ona ne može a da s jedne strane ne uzme u obzir postojeće strategije, a s druge strane stečene spoznaje: nauka o gradu, spoznaju koja teži planiranju rasta i ovladavanje razvojem. Ko govori o “strategiji” govori o hijerarhiji varijabli koje se moraju uzeti u razmatranje, od kojih neke imaju strateški kapacitet, a druge ostaju na taktičkoj ravni – on govori takođe o snazi koja tu strategiju može ostvariti na terenu. Samo grupe, klase ili frakcije društvenih klasa sposobne za revolucionarne inicijative mogu preuzeti odgovornost i rešenja urbanih problema odvesti do potpunog izvršenja; obnovljeni grad biće delo takvih društvenih i političkih snaga.

Reč je najpre o tome da se razvrgnu prevladavajuće strategije i ideologije postojećeg društva. Činjenica da ima više grupa ili više strategija koje se razilaze (na primer, između države i privatnog sektora), ne menja situaciju. Od pitanja o zemljišnom vlasništvu do problema segregacije, svaki projekt urbane reforme postavlja u pitanje strukture postojećeg dru­štva, strukture neposrednih (individualnih) i svakodnevnih odnosa, ali i strukture koje prinudnim i institucionalnim putem poku­šavamo nametnuti ostatku urbane stvarnosti. Budući da je reformistička sama po sebi, strategija urbane obnove neizbežno postaje revolucionarna, ne po sili stvari, nego protiv postojećeg stanja. Da bi postala delatna, urbana strategija utemeljena na nauci o gradu ima potrebu za društvenom podrškom i političkim snagama. Ona ne može delovati sama po sebi. Ona ne može bez oslanjanja na prisutnost i delovanje radničke klase koja jedina može okončati segregaciju koja se ponajpre vodi protiv nje same. Samo ta klasa, ukoliko je klasa, može odlučno doprineti rekonstrukciji središta uništenog strategijom segregacije koju iznova pronalazimo u pretećem obliku “središta odlučivanja”. To ne znači da će samo radnička klasa sačinjavati urbano društvo, nego da ono bez nje nije moguće.

Integracija bez radničke klase nema smisla, a dezintegracija će se nastaviti pod maskom nostalgije za integracijom. Nije tu reč samo o jednom izboru, nego i o obzoru koji se otvara i zatvara. Kada radnička klasa ćuti, kada ne deluje i kada ne može ispuniti ono što teorija definira kao njenu “historijsku misiju”, tada nedostaje “subjekt” i “objekt”. Reflektirajuće mišljenje potvr­đuje tu odsutnost. To znači da treba izraditi dva niza predloga:

  1. Politički program urbane reforme koja se ne definiše po okvirima i mogućnostima postojećeg društva, nepotčinjenog “realizmu”, premda utemeljenom na proučavanju stvarnosti (drugim rečima: tako shvaćena reforma ne ograničava se na reformizam). Dakle, taj će program imati posebno, pa čak i paradoksalno obležje. On će biti uspostavljen kako bi se predložio političkim snagama, tj. strankama. Možemo čak dodati da će se on predati pre svega strankama “levice”, političkim formacijama koje predstavljaju ili žele predstavljati radničku klasu. No, on se neće uspostaviti u funkciji tih snaga i formacija. U odnosu na njih, taj će pro­gram imati specifično obeležje koje dolazi iz spoznaje. On će dakle jednim delom biti naučni. On će biti predložen (i oni koji su preuzeli odgovornost za njega, neće ga više moći menjati). Neka političke snage preuzmu svoju odgovornost. U tome području koje se odnosi na budućnost modernog društva i budućnost proizvođača, neznanje i nerazumevanje privlači odgovornosti pred istorijom na koju se pozivamo.
  2. Posebno isticati urbanističke projekte koji obuhvataju “modele”, prostorne forme i urbana vremena, ne baveći se odviše njihovom naravi trenutne ostvarivosti ili neostvarivosti, utopič­nosti ili neutopičnosti (odnosno, da budemo jasniji, njihovom “utopijskosti”). Ne izgleda da ti modeli mogu rezultirati bilo pukom studijom gradova i vrstama postojećih urbanosti bilo pukom kombinacijom elemenata. Vremenski i prostorni oblici, osim suprotnog iskustva, biće iznađeni i predloženi praksi. Neka se razvija imaginacija, ne imaginarno koje omogućuje beg i izbegavanje, koje posreduje ideologije, nego imaginarno koje se ulaže u prisvajanje (vremena, prostora, fiziološkog života, žudnje). Zašto večnom gradu ne suprotstaviti prolazne gradove, čvrstim središtima pokretna središta? Dozvoljene su sve odvažnosti. Zašto te predloge ograničiti samo na morfologiju prostora i vremena? Nije isključeno da se ti predlozi odnose na životni stil, na vrstu života u gradu i urbani razvoj na tome planu. Društvo u kojem živimo čini se usmereno prema ispunjenju ili barem prema celini (trajne stvari i dobra, količina, zadovoljstvo, racionalnost). Ono se zaista može beskonačno crpiti; u tom bezdanu deluju ideologije, razlevaju se retoričke magle. Jedan od najvećih ciljeva koje može predložiti aktivno mišljenje, proizašlo iz spekulacije i kontemplacije, takođe je i fragmentarno raščlanjivanje i delomična spoznaja, to je ispunjavanje te praznine, ne samo jezikom. U vremenu u kojem ideolozi neprestano brbljaju o strukturama, destrukturacija grada manifestuje dubinu fenomena (društvene, kulturalne) dezintegracije. To društvo koje se smatra globalnim otkriva svoje praznine. Između podsistema i struktura koje su konsolidovane različitim sredstvima (prisila, teror, ideološko uveravanje), nalaze se rupe, a ponekad i bezdani. Te praznine nisu slučajne. One sadrže lebdeće ili rasplinute elemente, ali ne i snagu koja se može povezati. Štaviše: strukturirajuća delovanja i moć društvene praznine pokušavaju zabraniti akciju i običnu prisutnost jedne takve snage. Instance mogućeg mogu se javiti samo tokom neke radikalne preobrazbe. U toj konjunkturi, ideologija pokušava “naučnosti” podariti obeležje apsolutnosti, pri čemu se nauka odnosi na stvarnost koju raščlanjuje, pa ponovno sastavlja i samim time odstranjuje ono moguće zaprečujući mu put. No, znanost (tj. parcijalne znanosti) u toj konjunkturi može biti samo programatska. Ona jednom programu dodaje elemente. Prihvatimo li da ti elementi već čine neki totalitet, i želimo li doslovno izvršiti taj program, već tada virtualni predmet smatramo tehničkim predmetom. Ispunjavamo tada neki projekt bez kritike i samokritike, a taj projekt, projektujući ga na nekom terenu, ostvaruje određenu tehnokrat sku ideologiju. Iako je nužno, programiranje nije dovoljno. Ono se transformiše tokom realizacije. Samo društvena snaga koja mo že uložiti samu sebe u urbanost tokom nekog dugog političkog iskustva, može preuzeti odgovornost za ostvarenje programa koji se tiče urbanog društva. Shodno tome, nauka o gradu toj perspektivi pridonosi teorijskim i kritičkim temeljem, nekom pozitivnom osnovom.

Utopija koju nadzire dijalektički um služi kao ograda od tobožnjih naučnih fikcija, od imaginarnog koje bi se urušilo. S druge strane, taj temelj i ta osnova onemogućuju refleksiji da se izgubi u čistom programiranju. Ovde se dijalektički pokret predstavlja kao odnos između nauke i političke snage, kao dijalog koji aktualizira “teorijsko-praktične” odnose i “pozitivno-negativnu kritiku”. Nužna, ali i nedovoljna poput nauke, umetnost pridonosi ostvarenju urbanog društva svojim trajnim razmišljanjem o životu kao drami i užitku. Štaviše, umetnost iznad svega obnavlja osećaj za delo; ona nudi mnogostruke prisvojene figure vremena i prostora: i to figure neprihvaćene i nepotčinjene pasivnoj rezignaciji, koje se u procesu ostvarenja menjaju. Muzika pokazuje prisvajanje vremena, a slikarstvo i kiparstvo prisvajanje prostora.

Ako nauke otkrivaju delimične determinizme, onda umetnost (a i filozofija) pokazuju kako se iz delimičnih determinizama rađa neki totalitet. Društvenoj snazi koja je sposobna za ostvarenje urbanog društva treba dati delatno i učinkovito jedinstvo (“sintezu”) umetnosti, tehnike, spoznaje. Kao i nauka o gradu, tako i umetnosti i istorija umetnosti ulaze u to promišljanje urbanog koje želi slike koje ga nagovešćuju učiniti delatnima. To bi promišljanje usmereno prema ostvariteljskom delovanju bilo stoga i utopijsko i realistično, nadilazeći time njihovu razliku. Čak je moguće smatrati da će se maksimumu utopizma pridružiti optimum realizma. Među karakterističnim protivrečjima vremena, postoje i ona (osobito teška) između društvenih stvarnosti i civilizacijskih činjenica koje se u nju upisuju. S jedne strane genocid, a s druge (medijske i druge) izvedbe koje omogućuju da se spasi neko dete ili da se produži neka agonija. Jedno od poslednjih, no ne i najmanje važnih protivrečja bilo je čak i ovde obelodanjeno: protivrečje između socijalizacije društva i opšte segregacije. Ima tu i mnogih drugih, na primer, protivrečje između etikete revolucionara i privrženosti kategorijama prevladanog produktivističkog racionalizma.

Usred druš­tvenih učinaka podvrgnutih pritisku masa, individualac ne umire, nego se afirmiše. Prava krče svoj put; ona ulaze u običaje ili u manje ili više poštovane propise, a znamo kako ta konkretna “prava” nadopunjuju apstraktna prava čoveka i građanina koje je demokratija upisala u zabate zgrada početkom svoje revolucije: prava doba i pola (žena, dete, starac), prava na uslove (proleter, seljak), prava na poučavanje i na obrazovanje, pravo na rad, kulturu, odmor, zdravlje, smeštaj. Uprkos golemim razaranjima, svetskim ratovima, pretnjama, nuklearnim užasom, ili baš zbog njih. Pritisak radničke klase bio je i ostaje nužan (ali nedovoljan) za priznavanje njegovih prava, za prihvatanje njegovih navika, njegovo upisivanje u zakone, još itekako manjkave. Dosta je neobično da pravo na prirodu (na selo i na “čistu prirodu”) u društvenu praksu ulazi od pre nekoliko godina kao sklonost dokolici. Ušao je tako posredstvom banalnih napada na buku, na umor, na “koncentracijski” svet gradova (dok grad trune ili se raspršuje).

Neobičan put, rekli bismo: priroda postaje razmenskom vrednošću i robom; ona se kupuje i prodaje. Komercijalne, industrijalizovane, institucionalno organizovane dokolice uništavaju tu “prirodnost” kojom se toliko bavimo da bismo njome trgovali. “Priroda” ili ono što pretenduje njome biti, što pod tim imenom postoji, postaje getom dokolice, mestom odvojenim od zadovoljstva, povlačenjem “kreativnosti”. Oni urbani prenose urbano sa sobom, makar im urbanost i ne pripadala! Selo je kolonizovano njima izgubilo kvalitete, svojstva i draž seoskog života. Ovi urbani pustoše selo; to se urbanizovano selo suprotstavlja razvlaš­tenoj ruralnosti, ekstremnom slučaju velike bede svojih stanovnika i njihova boravišta. Ne uništavaju li pravo na prirodu i pravo na selo sami sebe? Pred tim pravom ili pseudo-pravom, pravo na grad se nameće kao poziv, kao zahtev. To pravo se polako troši iznenađujućim zastranjenjima – nostalgija, turizam, povratak u središte starinskog grada, prizivanje postojećih ili novoizrađenih središta. Zahtev za prirodom, želja da se u njoj uživa odvraća nas od prava na grad. Ovaj se poslednji zahtev neizravno izriče kao sklonost bega od istrošenog i neobnovljenog grada, od urbanog života otuđenog od njegova pređašnjeg “istinskog” postojanja.

Potreba i “pravo” na prirodu suprotstavlja se pravu na grad, a da ga nije uspeo mimoići. (To ne znači da ne treba sačuvati ogromne “prirodne” površine pred množenjem razbijenih gradova). Pravo na grad ne može se shvatiti kao obično pravo na posetu ili na povratak u starinske gradove. Ono se može formulisati samo kao pravo na urbani život – transformisan i obnovljen. Nije toliko važno što urbano tkivo obuhvata selo i ono što je preživelo od seoskog života, samo ako ono “urbano”, mesto susreta, prvobitnost upotrebne vrednosti, upisivanje vremena u prostor promaknutog na najvišu ravan od svih dobara, nalazi svoju morfološ­ku osnovu, svoje praktično-osetilno ostvarenje. To pretpostavlja integralnu teoriju grada i urbanog društva, rabeći izvore iz nauke i umetnosti. Samo radnička klasa može postati društvenim čim benikom, nositeljem ili podrškom tog ostvarenja. Tu još uvek, kao i pre sto godina, ta klasa samom svojom egzistencijom negira i osporava strategiju vodeće klase usmerenu protiv nje. Kao i pre sto godina, iako u drugim uslovima, ona okuplja interese (koji nadilaze ono neposredno i površno) čitavog društva, a pre svega onih koji stanuju. Oni s Olimpa i nova buržujska aristokratska klasa (ko to ne zna?), više ne stanuje. Oni idu od palate do palate ili od dvorca do dvorca; oni upravljaju nekom flotom ili zemljom iz jahte; oni su posvuda i nigde. Otuda fascinacija njima kod ljudi uronjenih u svakodnevicu; oni transcendiraju svakodnevicu, poseduju prirodu i puštaju da policija stvara kulturu.

Je li nužno na ­ dugo opisivati stanje mladih i mladeži, studenata i intelektualaca, vojske radnika sa ili bez belih okovratnika, ljudi iz provincije, kolonizovanih ili ne -kolonizovanih na različite načine, svih onih potčinjenih itekako ustrojenoj svakodnevici, je li nužno ovde prika­zivati podrugljivu i ne tragičnu bedu stanara, ljudi iz predgrađa, onih koji borave u rezidencijalnim getima, u trulim središtima starih gradova i umnoženim uništenim središtima daleko od tih gradova? Dovoljno je otvoriti oči da bismo razumeli svakodnevni život onih koji od svog prebivališta trče do daljeg ili bližeg kolodvora, do pretrpanog metroa, pa do ureda ili fabrike da bi se naveče vratili istim tim putem i sutra ga opet započeli. Slika te opšte bede ne ide bez slike “zadovoljstava” koji je rasplinjuju i koja postaju sredstva mimoilaženja i bega od te bede.

(Odlomak preuzet iz zbornika “Pravo na grad”) Prvi deo

Drugi deo

OSTAVI ODGOVOR