Intervju, Nele Karajlić: MOJ PRADEDA DORĆOLAC

0
325

Za Neleta Karajlića odavno znamo da je doktor, muzičar, glumac, režiser, da mu je pravo ime Nenad Janković, da je odskoro i pisac, ali malo ko je znao da je Nele i pravi pravcati Dorćolac. O svojoj tajnoj vekovnoj vezi sa starogradskom kaldrmom rešio je da napiše i roman. Njegova “Solunska 28” pre nekoliko dana je imala zvaničnu promociju, a u ekskluzivnom intervjuu za “SG Info” čuveni Nele govori o Dorćolu, ovdašnjoj istoriji, beogradskim čudima i balkanskom prokletstvu.

U romanu “Solunska 28” saznajemo da kao čovek koji je rođen u Sarajevu i tamo je proveo veliki deo života imate i neraskidivu porodičnu vezu s beogradskim Dorćolom iz vremena pre više od 100 godina. O čemu je zapravo reč? 

-Moj pradeda došao je pre više od sto godina iz Prahova u Beograd. Tu je napravio dve kuće. Jedna od njih je na Dorćolu, u Solunskoj ulici. Do početka devedesetihgodina prošlog veka ja nisam znao da imam kuću u Beogradu, jer su moji roditelji živeli u onom sistemu vrednosti u kome imanje nije neka vrlina, pa mi nisu odmah otkrili tu tajnu. Kada sam se doselio u Beograd 1992. godine ta mi je kuća bila prva beogradska adresa, pa sam sva dokumenta kao suvlasnik kuće dobio na Solunsku 28. Mogu slobodno da kažem da sam stanovnik Starog grada više od dvadeset godina.

Kuća u Solunskoj ulici je danas prazna i zapuštena. Koje tajne se kriju iza njenih zidova? 

-Da saznate odgovor morate da pročitate knjigu. Kuća je delila sudbinu Beograda i celog naroda, ali je ostala na tom istom mestu na kojem je i sada. U međuvremenuje prodata. Nažalost zidovi nisu u stanju da govore, ali je zato tu moja mašta i moja knjiga koja nam govori o tome šta se tu krije.

Koja su to dva sveta o kojima govorite u romanu, vezujući priču za jednu dorćolsku kuću?

-Dva sveta su ustvari imperije koje su se lomile oko ovoga parčeta zemlje smeštenog na ušću Save u Dunav. Koliko je to njima bilo važno govori podatak da je Beograd menjao gospodara preko četrdeset puta. Značaj Beograda pokazuje i dvadeseti vek. Beograd je u tom, bez sumnje, najdramatričnijem veku svoje istorije, o kojoj ja pišem u svojoj knjizi, bio bombardovan pet puta. Po tome je rekorder u modernoj istoriji. A sila bombarduje nešto do čega joj je stalo. Tako je i mentalitet ljudi koji su u njemu živeli isklesan tim istorijskim vetrovima, pa se on prelama i povija pod tim olujama. Danas smo svedoci još jednog istorijskog pokreta, a to je spuštanje Beograda na svoje reke. Prvi put u istoriji  ono što je nekada bila granica prema nekom drugom carstvu postaje centralno mesto razvoja. Dakle, trebalo je sto godina da svest Beograđana dođe do saznanja da sa druge strane reke nije više neprijatelj.

Koliko Beograd iz vremena koji opisujete, s kraja 19. i početka 20. veka, liči na današnji Beograd? Koji je bolji?

Beograd je Beograd i tada i sada. Ja sam uvek u šali svojim prijateljima govorio da se Beograd pretvorio u jednu veliku kafanu, tačnije splav, ali kad sam, čitajući materijale pred pisanje knjige, saznao da je početkom dvadesetog veka imao više kafana nego danas, shvatio sam da je u suštini to uvek i bio. Beograd liči na kupleraj, ali i na crkvu, možete da ga nazovete metropolom, ali i provincijom. Nećete pogrešiti ni u jednom iskazu. Ono što Beograd odvaja od drugih gradova u ovom delu sveta je to što su u Beogradu sva čuda moguća. Otuda on više liči na Njujork nego na Beč.

Beograd je kroz vekove naseljavan ljudima sa različitih strana našeg regiona. Šta po vama znači biti Beograđanin, jel neophodno da ste rođeni u njemu?

Naravno da nije. Taj kompleks “mesta rođenja” Beograd vraća u provinciju. Zamislite da nekoga u Parizu ili Njujorku, ili Londonu, pitate da li je rođeni Parižlija ili Njujorčanin. Ne bi shvatio pitanje.

Šta je zajedničko gradovima i narodima na prostoru nekadašnje Jugoslavije? Može li se priča o Beogradu porediti s pričom Sarajeva ili Zagreba? 

-Svakako da može. Stanovnici tih gradova imaju isti mentalitet, sociopsihološku strukturu, način razmišljanja, identičnu kulturnu matricu. Ono po čemu se razlikuju je religija i ništa drugo. Nažalost, velike sile su potrošile više od dvesta godina da tu razliku učine odlučujućom. Dovoljno su dugo sejali pa sad ubiru plodove tog rada. Sada je gotovo. Mi imamo osećaj da smo drugačiji i to je izvor svih naših nevolja.

Zbog čega nikako ne dolazi do smirivanja tenzija između država bivše Jugoslavije? Može li se to očekivati u nekoj bližoj budućnosti?

Komunizam je učinio da se te tenzije smanje, ali nije ih izlečio. Nije pronašao način da ih u potpunosti anulira. Demokratija ih je iznela na videlo. Devedesetih godina ih je glorifikovala, dizala na pijedestal. Te tenzije su, očigledno, nešto sa čime se ovde živi. One bi nestale, ili bile ublažene ukoliko bi se strani faktor udaljio od ovoga tla. Ali se to nije dogodilo još od dvanaestog veka.

Nele _97

Tema Kosova je aktuelnija nego ikad. Šta je po vama rešenje? Ima li ga? 

-Mora da ga ima. Otvoren i jasan dijalog između zainteresovanih strana bez uplitanja sranog faktora. Strani faktor će uvek da protežira jednu od strana držeći region pod tenzijom.

Putovali ste puno po svetu, kako vidite aktuelno stanje, globalizacija je napravila šokantne promene svuda. Sirija, Ukrajina, Iran.. Mnogi govore da je novi svetski rat uveliko u toku? 

-Ljudski rod, otkako je nastao, ili otkako mi znamo njegovu istoriju, je u permanentom sukobu. Nekad je taj sukob vidljiv, kao što su ratovi, revolucije, prevrati, pučevi, a nekad nevidljiv i tinja ispod površine. Sada je vreme kada se ta dva vida sukoba prepliću jedan sa drugim. Gde god da pogledate jedan od ta dva vida sukoba postoji. U zemljama koje ste nabrojali on je vidljiv, a u onim zemljama u kojima se vuku glavni i odlučujući potezi koji određuju sudbunu Zemlje on se odvija tiho kroz propagandu, spinovanje, laži i obmanjivanje javnosti. Rat u onome obliku kojeg poznajemo iz dvadesetog veka promenio je monduru. Na to treba da se naviknemo. Nema nam druge.

Može li Srbija u svim tim okolnostima iz svega izaći bolja nego što je danas?

-Može, i ja sam siguran da će tako da bude. Ona pulsira među silama Istoka i silama Zapada, uvek je bila na njihovome putu, i uvek je bila prva o koju su se očešali i jedni i drugi. Mislim da je duhovita opaska Nikole Pašića da nam “spasa nema, ali da nećemo propasti” najbolje opisuje i poziciju i žilavost našeg naroda. Ono što je sigurno, mi moramo konačno da zaigramo u onome u čemu smo jaki, a to je kultura. Ona vlada koja to prepozna izvuće zemlju na visoku poziciju, a sebi će produžiti život.

Radnja romana se završava u 1918. Hoće li biti nastavka Solunske 28? 

-Ovo je prva knjiga o toj kući. Radnja se završava 1918, na način kako je zapisan u svetim knjigama, vaskrsenjem. Druga knjiga govori o drugoj generaciji ukućana i završava se 1945. godine. Glavni junaci druge knjige u prvoj su deca.

Da li je danas Nele Karajlić više pisac ili muzičar i koliko to ide jedno s drugim?

-U meni se sve prepliće. Ja ne pravim razliku između muzike pisanja, televizije… Svim tim aktivnostima prilazim strastveno, kao da je to jedino čime se bavim. Tako da kada pišem ne mislim ni o čemu drugom, kada sviram isto tako. Kada pišem i ne sećam se da sam nekada svirao.

Vidimo se 16. avgusta na Ušću

Najavljen je vaš povratak na muzičku scenu u avgustu na Birfestu. Koliko ste se uželeli muzike?

Mislim da jesam. Dugo sam razmišljao da li da prihvatim poziv momaka iz Birfesta da napravim spektakl. Uspeli su da me nagovore. Oni su zaista veliki entuzijasti i mnogo vole rok muziku. Pred njima sam osetio neku vrstu odgovornosti. Sve je to mlad svet odrastao uz moju muziku. Nije u redu da je ne čuju uživo sa originalnom energijom. Na kraju sam prelomio. Vidimo se 16. augusta na Ušću.

Miloš Garić

OSTAVI ODGOVOR