UMESTO SEĆANJA

0
56
FOTO: Wikimedia.Commos

Dok traje besmislena borba za ekskluzivnog sukcesora ideja Zorana Đinđića, njegova zaostavština polako odumire. Dokazi za takve tvrdnje su svuda oko nas. Dokaz za takve tvrdnje je jednopartijski sistem koji Vučić uvodi kao i nesposobnost opozicije da se suprotstavi neliberalnoj demokratiji koja se svakim novim izbornim ciklusom približava liberalnoj autokratiji. Dokaz za to je i kampanja povampirenog anti-haškog zločinačkog udruženja na čelu sa advokatom Filom koja ima za cilj da zlikovce poput Zvezdana Jovanovića i Ulemeka Legije proglase herojima, a žrtve poput Zorana Đinđića izdajnicima.

Dokaz za to je i priča o izgradnji spomenika Slobodanu Miloševiću u Beogradu. Đinđić će već dobiti onu instalaciju u okviru koje će njegove reči odlaziti u vetar baš kako su često odlazile u vetar i dok je bio živ i dok se borio protiv svega što je ideološka i moralna pozadina režima Aleksandra Vučića. Tom besmislenom instalacijom koju najavljuje i predstavlja kao spomenik, tom prekinutom strelom zapravo on pere sopstvenu savest zbog činjenice da je tada pripadao istoj stranci kao i većina onih koji su bili uključeni u pripremu, obezbeđenje i izvršenje atentata na čoveka koji je kako Branislav Lečić kaze “pustio malo svetlost u naše živote”.

STUDENTSKI PARK: USKORO STRELA U ČAST ZORANA ĐINĐIĆA

I sada petnaest godina nakon što su ubili njega oni presvučeni u skupa odela ispod kojih vire sovjetski šinjeli završavaju obračun sa idejom moderne Srbije ubijajući volju svih nas da se borimo za tu normalnu Srbiju. Za Srbiju koja zna sta hoće i koju nije strah da to kaže i radi na tome. Za Srbiju koja ne gleda zaljubljeno u populističke modele tipa Putin, Orban i Erdogan već nastavlja izgradnju institucija kojima je zadatak da onemoguće zloupotrebu demokratije. Za Srbiju u kojoj se građanke i građani poštuju zbog onog što znaju i umeju a ne zbog onog što jesu ili što se pretvaraju da jesu. Za Srbiju bez verbalne agresije koja seje strah i pretvara se u nasilje koja se emituje sa samog državnog vrha.

I dobro im ide to ubijenje i naše volje i ideje normalne Srbije. Doveli su nas u tačku kada više kao društvo ni ne znamo sta hoćemo. Čak i kada pomislimo da znamo plašimo se da to izgovorimo a kamoli da nešto povodom toga i uradimo. Stojimo u redovima za kapilarne glasove, pakete i stranačka nameštanja i čekamo da nam kažu ime novog neprijatelja dok život tiho prolazi pored nas.
U takvoj atmosferi ranodušnost je jedina bitna odrednica naše zbilje. Ako je već tako, ako na svakom ćošku neko pokušava da nam objasni da treba da razmišljamo samo o sebi bez da nas tangira sve oko nas, onda je bitno da se upoznamo sa “opasnosti ravnodušja” o kojima je u u sklopu tzv. Milenijumske serije razgovora govorio Eli Vizel, novinar, publicista, pisac, profesor i dobitnik Nobelove nagrade za mir. On kaze “ravnodušje može biti izazovno – i više od toga, ono može biti zavodljivo” ali i dodaje “ravnodušje ne pobuđuje nikakvu reakciju. Ravnodušje nije reakcija. Ono nije nikakav početak; ono je kraj.” Ako razmislimo o ovome onda shvatamo da mi mirenjem i razmišljanjem samo o sopstvenoj egzistenciji činimo zločin. Zločin ravnodušja. Zločin prema budućnosti. A to je najgora vrsta zločina. I zato neophodno je da se kao društvo trgnemo iz stanja zabrinutosti isključivo za sopstveno dupe i oživimo solidarnost kao vrednost.

SOKAČE RAĐA GREŠNIKE: Najuža ulica u centru Beograda (FOTO)

Da bi u tome uspeli neophodno nam je da nedostajuće resurse nadoknadimo sopstvenom energijom. Samo tako možemo napraviti prekoret i vratiti Srbiju na onaj dobar put. U tom poslu kao svojevrsno uputstvo možemo koristiti Đindjićeve reči. ” Velikih promena nema bez velikih napora. Velikih promena nema bez novih pravila, kreativnosti i odlučnosti. Velike promene se ne događaju same po sebi, evolutivno, prerastanjem jednog sistema u drugi. One se događaju diskontinuitetom, lomljenjem okova i uspostavljanjem novih odnosa”.

I znam, sada se svi pitate da li je vredno žrtvovati sebe, godine svog života da se obezbede promene od kojih benefit treba da imamo svi. Čak i oni koji ih ne žele. Oni koji smatraju da je status quo – dobar. Oni koji čekaju neku novu geopolitičku realnost u kojoj bi sumanute ideje devedesetih reaktivirali kao nacionalne programe. To su oni ljudi koji nemaju problem sa tim što smo vodili ratove u kojima zvanično kao država nismo učestvovali. To su oni kojima je jedini problem to što smo te ratove na kraju izgubili. Njihova brutalnost i perfidnost jeste ono što je od Srbije napravilo zatvoreno društvo koje živi na mitovima. Danas nakon njihove pobede na izborima u Beogradu ne postaviti sebi pitanje o smislu naše borbe bilo bi jednako glupo koliko i neodgovorno. Odgovor je međutim brutalno jednostavan i nalazi se, jos jednom, u Đindjićevom citatu: “Radi ono što smatraš da je ispravno, a ne ono što će većina da podrži. Poraze ne doživljavaj lično. Nikad se ne nerviraj zbog politike.” Ako je normalnost jedini ispravan izbor, onda je ovo moto svih nas.

MERSI BOKU: Osnovci pokazali znanje francuskog u opštini Stari grad (FOTO, VIDEO)

I jasno je naravno da “ako danas ne uspemo jedini razlog smo mi sami”. Ali to ne znači da treba da prestanemo da pokušavamo. To je naša obaveza prema budućnosti. A to je najveća obaveza koju neka generacija može da ima. Mi moramo naći način da ovu našu obavezu označimo kao obavljenu. Po svaku cenu. I zato dok čitate “Odbranu i poslednje dane” dok slušate “odbranu i poslednje dane” treba samo da znate da nema povlačenja, nema predaje. Ni zbog budućnosti ali ni zbog njega, Đindjića koji je odbio da se preda.

(Starogradski.com)

OSTAVI ODGOVOR