“BEOGRAD JE NEŠTO IZMEĐU KALKUTE I NJUJORKA”, Ivana Vujić, rediteljka na čelu Narodnog pozorišta

0
56
Ivanu Vujić, novoizabranu direktorku Narodnog pozorišta, upoznali smo kada je na sceni Bitef teatra pre osam godina postavila predstavu A.P. Čehova “Tri sestre”. Tom prilikom prisustvovali smo probama i družili se i sa tri naše velike glumice – Ružicom Sokić, Brankom Petrić i Radom Đuričin. Jedini muški lik tumačio je jedan od Ivaninih omiljenih glumaca Mirko Babić. Rediteljka Ivana Vujić ispričala nam je tada kakvo je bilo njeno odrastanje na Starom gradu, u Dalmatinskoj ulici, u kući preko puta Osnovne škole “Vuk Karadžić”.
– Gledajući u školu „Vuk Karadžić“, u njeno dvorište, koje se nalazilo preko puta mog prozora, mislila sam kako će život postati uzvišen kada krenem u školu. Naravno, to su bile iluzije. Isto kao i u predstavi „Tri sestre“, ispostavilo se da je život mnogo suroviji i banalniji od onoga o čemu čovek mašta. Život jeste surov, ali u isto vreme i uzvišen. Kraj u kome sam odrasla, Dalmatinska ulica, pored kuće Vojislava Ilića, bio je prepun lipa, koje su mirisale, a meni se najviše dopadalo što su ljudi iz naših zgrada izlazili i brali te lipe za čaj. Meni je sve to delovalo tako radosno i ludo, a Beograd je bio isti takav grad, veseo i ekstravagantan.
Za Beograd iz šezdesetih godina Ivana Vujić kaže da je bio grad zajedništva, gde su ljudi na hoklicama ispred svojih domova ispijali čaj, bez obzira da li su tu živeli i pre Drugog svetskog rata ili su se doselili kasnije.
– Sve je bilo tako lepo. Možda je tajna u tim vrećama koje su se šile specijalno za čaj, ne znam… To je bila neka čežnja za harmonijom. Ta čežnja možda i nije realna, ali čovek je zaslužuje da bi mogao da podnese svakodnevicu. U tom smislu, Beograd je istinska kombinacija Kalkute i Njujorka. U njemu ćete naći neke uzvišene stvari i neke stvari koje uopšte ne očekujete, isto kao i Dalmatinska ulica, mirna i u centru grada, a koja iza zgrada dostojanstveno krije neki drugi život. Unutarnja dvorišta sa životom ima i Menhetn. Ona su iskorišćena, naseljena, ili se u njima krije neki predah, restoran ili mala zelena oaza. Beograd me podseća na Kalkutu zbog gužvi koje su ponekada neizdržive. Sa druge strane, ta gužva vam daje nadu da negde postoji specijalno mesto za vas, samo treba da ga otkrijete. Kada nema gužve, poput, recimo, Maribora i Ljubljane, nekada vam može biti
veoma teško.
Sedamdesete godine naša sagovornica provela je u Studentskom kulturnom centru, koji je joj je bio druga kuća i još jedan roditelj. U tom vreme SKC bio je mesto kulturne otvorenosti i čudna „greška“ komunističkih vlasti.
– Tu se dešavala jedna avangarda koju niko nije razumeo, a pošto se nije mešala u politiku sve je bilo u redu. Igrom slučaja, ta sloboda, momenat slobodnog vazduha, predstavljao je generator energije Beograda. To je bio moj univerzitet u kome sam ja, kao šesnaestogodišnja devojčica, pratila sve programe. Ja bih dolazila ujutru ili posle škole i odlazila kad se sve završi, znači, u ponoć. Išla sam čak na sve tribine, predstave, koncerte, apsolutno sve. Upoznala sam najrazličitije ljude iz tadašnje SFRJ i sveta. Tu sam prvi put videla Lazara Stojanovića, koji je pričao o Vašingtonskoj biblioteci u kojoj se nalazi svo znanje ovog sveta, Ljubu Stojića, psihologa… To je bilo čudesno mesto gde je sve bilo moguće i niko nije tražio nikakve pare za ulaznice, pića, samo su postojale aktivnosti sa jednog sprata na drugi… To je bio zamak u kojem je sve bilo moguće. Tu sam asistirala prvim predstavama i pre nego što sam upisala Fakultet dramskih umetnosti. Prvi put sam tada, sa šesnaest i po godina, asistirala Nikoli Jeftiću na predstavi „Fredi, laku noć“. Niko nije pitao odakle sam, šta hoću, sve je bilo izvanredno.
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina pokret kojem je pripadala Ivana Vujić bio je umetnost. Biti umetnik za nju je značilo da iskreno, emotivno, saznanjem i radošću menja svet. Iskazivati svoju ličnost kao stvaralac značilo je ne slagati se sa opštim mišljenjem i biti neposlušan.
– To je bila neka druga vrsta neposlušnosti, istraživanje u sopstvenom stvaralaštvu, ispitivanje svojih mogućnosti. Tako delujete na druge ljude da u okviru svog ličnog ja šire tu energiju i u talasima je prenose dalje. Zbog toga je Studentski kulturni centar morao da izgori.
Nakon završenog Fakulteta dramskih umetnosti, Ivana Vujić otišla je na postdiplomske studije na Sorbonu, u Pariz, staru evropsku kulturnu metropolu. Smatrala je da je dobro da vidi kako drugi ljudi žive, skupi nova znanja, ali je uvek bila opredeljena da se vrati u Beograd. Tako je bilo i posle boravka u Njujorku u kojem je na prestižnom univerzitetu za pozorište istraživala performativne umetnosti.
– Danas predajem režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Rad sa studentima formira budućnost jedne zemlje. Kao predavač imam obavezu ne samo da prenesem znanje, nego i da probudim snagu koju svaki čovek nosi u sebi. To su, može se reći, i šamanski procesi prenošenja energije, koje će oni sutra prenositi drugima i buditi u budućim generacijama zrelost i znanje.
Ivana Vujić danas živi na Dorćolu, mestu za koje kaže da ima svoju izuzetnu poetiku. Život blizu reke u kojem je počeo život ovog grada i Kalemegdan sa svojim uzvišenjem uvek je podsećaju da se stalno pita ko smo, kuda idemo, odakle idemo, kakvi smo…
– To što je lepo u Beogradu, kao i u svakom velikom gradu, je to što prima svakoga i što je svako dobrodošao. U Njujorku ne postoji izraz „stari Njujorčanin“ niti u Parizu „stari Parižanin“, zbog toga možemo reći da je Beograd metropola. Isto kao i na zapadu, ljudi dolaze u njega jer se nadaju da u njemu ima svetla, a nakon što svako za njega doprinese bar malo, može se nazvati Beograđaninom. Drugo, ja Beograd ne vidim kao centar noćne zabave. Opet se vraćam na porodicu Ilić iz Dalmatinske, gde je biti Beograđanin značilo govoriti više jezika, biti veoma obrazovan, stvarati na svim poljima. Noćnu zabavu treba prepustiti onima koji nemaju vremena da uče. Zabava je predah od velikog stvaralaštva. Stokholm ima sto pozorišta a mi jedva 14, a zato imamo na stotine nekakvih splavova u kojima vlada ravnodušnost, a nikako ekstravagancija. Gde ste videli da je neko ostao ravnodušan prema Ajfelovom tornju koji je izgrađen iz ekstravagancije!
Treba pročitati roman „Aeroplan bez motora“ Ljubomira Micića, koji govori o Beogradu i njegovoj ekstravaganciji.
(Starogradski.com)

OSTAVI ODGOVOR