1. MAJ NEKAD I SAD: Od parade do roštiljijade!

0
209

U susret Prvom maju uvek se pitam da li smo danas zaboravili zašto se Međunarodni praznik rada obeležava u celom svetu već 129 godina?
Odgovor iz današnje perspektive je možda, jer su se i same okolnosti koje se odnose na Prvi maj tokom godina drastično promenile. Nekad je to bio praznik odavanja počasti borbi za radnička prava dok nas sada ovaj datum asocira na dva neradna dana, izlete, roštilj u prirodi, besplatnu porciju pasulja, a nas malo starije i na bivšu Jugoslaviju.

Zašto 1. maj?

1. maja 1886. godine stotine hiljada radnika izašlo je na ulice Čikaga zahtevajući osmočasovno radno vreme. Nakon mirnih demonstracija policija je 3. maja upotrebila silu i ubila četiri člana sindikata. Kao reakcija na ovu brutalnost sledećeg dana je na Trgu Hejmarket, pred kraj protesta bačena bomba. Poginulo je sedam i ranjeno 67 policajaca. Država je uhapsila i osudila na smrt osmoricu anarhista, bez dokazane krivice. Pogubljeni su novembra 1887., a 250 hiljada radnika je izašlo na ulice da oda počast „onima koji su pogubljeni zbog svojih reči, a ne dela”.
Na Prvom kongresu Socijalističke internacionale 1889. u znak sećanja na tragične događaje, odlučeno je da Prvi maj postane zajednički praznik na kome radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i klasnu solidarnost. Kao simbol bunta prihvaćen je crveni karanfil, koji je asocirao na krv prolivenu u borbi za radnička prava.

53672-15 1947

Crveno i belo

Dok listam postove o prazniku pročitao sam vest da je muzičar Rambo Amadeus zakazao koncert baš 1. maja u Domu sindikata, na nekadašnjem Trgu Marksa i Engelsa, pardon – Nikole Pašića! Trg danas nosi ime po čuvenom srpskom političaru i doslednom antikomunisti, kreatoru „Obznane” (1920), kojom su „crveni” u Kraljevini SHS zabranjeni i proglašeni „narodnim neprijateljima”. Još nakon Oktobarske revolucije vlasti su zabranile obeležavanje Prvog maja, iako je prva proslava u Srbiji održana kao protestni skup 1893. a najmasovnija 1905. godine u Beogradu.
Zabrane nisu sprečile Titove komuniste da, sve uz podršku Čerčila, dođu na vlast i uspostave eru socijalizama – od državnog etatizma do radničkog samoupravljanja, u ime avangardne radničke klase, napredne omladine i poštene inteligencije, i da se „obračunaju sa reakcionarnom i razvlašćenom buržoazijom”, silom državnog aparata, eksproprijacijom i nacionalizacijom.
Međunarodni dan rada je u socijalističkoj Jugoslaviji postao državni praznik kojim su se slavila radnička prava. Od 1945. organizovane su grandiozne parade, sa kolonama radnika, seljaka i omladine. Ponekad je učestvovala i vojska, kao 1947. u Beogradu. Slavilo se i pevalo „da nam živi, živi rad” u fabrikama, na poljima i omladinskim radnim akcijama obnove i izgradnje ratom uništene zemlje.

08 proslava

Omiljeni jugopraznik

Začeci prvomajskih proslava kakve poznajemo danas datiraju iz 60-ih godina kada su se ustalili uranci uz obavezne limene orkestre. Veče pre praznika palile su se logorske vatre oko kojih su se od ranih jutarnjih sati okupljali građani. Sa porastom životnog standarda, fokus se sa parada usmerio na okolna izletišta i roštiljanje. Sedamdesetih godina sve popularniji su porodični izleti u Košutnjak, Topčider, Bojčinsku šumu, na Frušku goru ili bilo koji proplanak u okolini. Družilo se uz pečene piliće, roštilj ili prasiće, prikladan program i kulturno-umetnička društva, ali i trešteću muziku iz automobila na livadi.
Zbog svog društvenog karaktera Prvi maj je, uz Dan Republike i Novu godinu, postao omiljeni jugoslovenski praznik. Spajanjem s vikendima pretvarao se u mini godišnji odmor, pa se razvila tradicija sindikalnih putovanja i porodičnih šoping izleta u Trst, kasnije i gradove susednih ocijalističkih ili kapitalističkih zemalja, daleki Solun ili Istanbul.
Kraj idile
Uvek se pred Prvi maj prisetim pesama „detinjstva & mladosti” koje su obeležile živote generacija u SFRJ. Moja iz šezdesetih, odrastala je sa pionirskim maramama, uz partizanske pesme i ratne filmove u boji, studentske demonstracije 68, ekonomske reforme, stabilizaciju i rokenrol. Plave srednjoškolske bluze zamenili smo džinsom, a hard-rok novim talasom koji je 80-tih pevao o „maljčekima” koje plemene zore, fabrička jutra i dim iz dimnjaka bude iz sna. Prvi maj je sve više ličio na vreme žurki, uvek kad roditelji odu u vikendice.

f213efeee483b0f289ae34d383e8d3e1

Svedoci smo kako se idila praznika 1980. pretvorila u opštenarodnu žalost, kada je 4. maja saopšteno da je „sin svih naroda i narodnosti” preminuo u 15,05. Milioni Jugoslovena su u mimohodu odavali počast u Saveznoj, danas Narodnoj skupštini, a moja baka je tvrdila da je tako bilo „i kad su nam u Marseju ubili kralja”. Slutili smo da je „nešto trulo”, što se ispostavilo tačno u dolazećoj deceniji koju su „pojeli skakavci”.

Prvomajski običaji naprasno su nestajali u ratnim devedesetim, hiperinflaciji i sankcijama, kada nikome nije bilo do slavlja. U život ih nisu vratili sindikalni protesti i „opasuljivanje”, već propagandistička potreba tadašnje vlasti. I taj balon je pukao 1995. Prvomajski uranak sa volom na ražnju bio je glavna tema Drugog dnevnika i medijskog anesteziranja srpske javnosti do 19 minuta u kom je saopšteno da je u „Bljesku pala Zapadna Slavonija”. Beograd pamti i prvomajsku protestnu šetnju 1997. u organizaciji sindikata „Nezavisnost”, Studentskog parlamenta i Nezavisnog udruženja penzionera. Dogodio se Prvi maj sličan televizijskim izveštajima iz svetskih i evropskih metropola. Kolone demonstranata, radnici rame uz rame sa studentima, penzionerima, građanima i članovima nevladinih organizacija, uz pištaljke su poručili režimu – „Hleb, mir i demokratija” i „Beograd je svet”.

Preživeo tranziciju

Prvi maj, spomenuti kralj, Pašić i Tito, radničko samopravljanje i društvena svojina, krvavi raspad Jugoslavije, Dom sindikata i tranzicija od socijalizma u kapitalizam, kao i proces demokratizacije od dvehiljadite, savršeno se uklapaju u Rambov oštar i satiričan pristup društvenim apsurdima.
Mojoj i starijim generacijama ta priča je bliska jer smo živeli u više država različitih imena i vrednosnih sistema, ne pomerivši se iz mesta prebivališta. I sam Prvi maj je postao društveni apsurd, kao jedini državni praznik koji je preživeo sve naše države.
Praznujemo ga iako je uz socijalizam i industriju, zbog rata, sankcija, bombardovanja, (ne)uspelih privatizacija i tranzicije propala i sama radnička klasa. Mnogi nestajanje proleterijata povezuju sa nastankom – prekarijata. Nove klase povremeno i privremeno zaposlenih, slabo plaćenih i radno nezaštićenih, jer danas „nema tih para za koje neko neće da radi”.
Ipak, Prvi maj je preživeo. Proslave su opet u modi, ali sa očuvanim, uglavnom hedonističkim običajima ustaljenim u eks Jugoslaviji – uranci i izleti sa obiljem ića i pića, obavezan roštilj i turbo folk, dok je radnička borba, dobrim delom i zbog jalovih sindikata, pala potpuno u drugi plan, sve sa solidarnošću radničke klase.
Dok pišem ove redove slušam „Baj, baj proleteri” Darka Rundeka, a sa TV ekrana kritike da ne znamo da radimo kao Nemci i da je krajnje vreme da zasučemo rukave!
Da li je baš tako videćemo, ali sam siguran da 1. maja ove godine Nemci nisu radili, za razliku od većine Srba, iako je Međunarodni praznik rada državni praznik svih građana ove zemlje.
Što bismo rekli – „nekome jadac, a nekome gladac”.

Darko Mišić

OSTAVI ODGOVOR