Prošle su mnoge ljubavi
Lirska rekapitulacija prohujalih ljubavi i mladosti
Kao mutne vode Dunava,
Al' jedna rana u srcu,
Nikada se ne zaboravlja!
Voleo sam cure sa svih strana,
Al' nijedna ne beše k'o ona,
Što me čeka usred mog sokaka!
Nestalo je mladalačkih snova,
Sede vlasi na glavi mi stoje,
I sećanje na vremena ova!
Nek' se javi pesma iz davnina,
Prošle su mnoge ljubavi,
Al' u vinu leži istina!
Istorijski i muzikološki kontekst
Autorska balada Zvonka Bogdana „Prošle su mnoge ljubavi“ intimna je retrospektiva burnog boemskog i emotivnog života, ispevana iz perspektive zrelog čoveka koji sabira uspomene. Nastala u kasnijoj fazi Bogdanovog autorskog rada, pesma donosi smirenu, gotovo mudračku kontemplaciju o prolaznosti strasti, mladalačkih zabluda i lepih žena, suprotstavljajući im trajnu vrednost jedne jedine, sudbinske ljubavi koja ostaje neprežaljena do kraja života. Dunav se i ovde pojavljuje kao neizostavni toponim i metafora proticanja vremena koje briše sve pred sobom.
Kompozicija je oblikovana kao klasična vojvođanska romansa umerenog tempa. Melodija teče mirno, bez agresivnih kulminacija, sa izuzetno prefinjenim harmonizacijama koje se oslanjaju na tradiciju ruskih i mađarskih salonskih romansi prilagođenih panonskom senzibilitetu. Vokalna interpretacija zahteva duboku zrelost i narativnu ubedljivost, jer je pesma zamišljena kao tihi monolog koji se izgovara za kafanskim stolom u zoru, kada se gosti raziđu, a tamburaši sviraju samo za dušu jednog čoveka.
Tamburaški aranžman stavlja u prvi plan topli zvuk basprima i kontrabasa, dok violina ili bisernica povremeno unose nostalgične ornamente. Ova pesma predstavlja krunu Bogdanovog stvaralaštva, u kojoj se savršeno stapaju pesnički talenat, pevačko majstorstvo i višedecenijsko iskustvo života provedenog uz tambure, konje i vojvođansku ravnicu.