Predrag Živković Tozovac

Uvodni portret i kulturni značaj

Predrag Živković Tozovac bio je istinski velikan srpske narodne i gradske muzike, umetnik koji je u svojoj ličnosti i delu na najlepši način ujedinio virtuozno sviranje harmonike, briljantno kantautorsko pero, neodoljivi vokalni šarm i vanvremensku scensku harizmu. Ako je Cune Gojković bio personifikacija salonske gospodstvenosti i stroge belkanto discipline, Tozovac je bio otelotvorenje varoškog duha, beogradske i šumadijske boemije – čovek koji je kafanu razumeo ne samo kao ugostiteljski objekat već kao posvećeno mesto ljudskog susreta, ispovesti, radosti, utehe i lekovite tuge.

Njegov značaj za evoluciju domaće pesme detaljno se sagledava kroz fenomene koje obrađuju studije Beograd i starogradska pesma i Starogradska muzika posle Drugog svetskog rata. U decenijama kada se tradicionalni ruralni folklor ubrzano transformisao pod pritiskom industrijalizacije i masovnih medija, Tozovac je stvorio sopstveni, originalni varoški žanr. Njegove autorske pesme posedovale su sve ključne odlike stare gradske lirske pesme devetnaestog i ranog dvadesetog veka: kristalno pamtljivu melodiju, jednostavan ali duboko emotivan stih, odmereni humor i neodoljivi elegični sentiment koji pogađa pravo u najtananije slojeve slušaočeve duše.

Sa harmonikom u rukama, blagim osmehom i šeširom naherenim u maniru prefinjenog starovaroškog kavaljera, Tozovac je decenijama bio najomiljenije lice televizijskih ekrana i koncertnih dvorana širom nekadašnje Jugoslavije. Njegove pesme nisu bile samo prolazni estradni hitovi; one su organski postale deo narodne svesti, numere koje su se pevale na porodičnim slavljima, na krštenjima, svadbama, u studentskim domovima i u rane zore po skadarlijskim kafanama, brišući sve generacijske, socijalne i kulturne barijere. Bio je retka figura koja je uživala podjednako poštovanje akademskih krugova, muzičkih kritičara i običnog radnog sveta.

Poreklo i rane godine

Predrag Živković rođen je 22. januara 1936. godine u Kraljevu, gradu na Ibru koji je u međuratnom periodu bio važno železničko, zanatsko i vojno središte Kraljevine Jugoslavije. Njegova porodična sudbina bila je obeležena velikom istorijskom tragedijom koja je ostavila neizbrisiv beleg na njegov celokupni život i pogled na svet. Njegov otac, Svetozar Toza Živković, bio je čuveni kraljevački harmonikaš, pevač i vlasnik ugledne kafane – čovek koji je u predratnom Kraljevu uživao ogroman ugled kao muzički autoritet i boem. Upravo po ocu Svetozaru Tozi, mali Predrag je od najranijeg detinjstva dobio nadimak „Tozovac“ (odnosno Tozin sin), pod kojim će se kasnije proslaviti širom meridijana.

U oktobru 1941. godine zloglasna nemačka kaznena ekspedicija izvršila je masovno streljanje hiljada nevinih civila u Kraljevu kao odmazdu za ustaničke akcije. Među radnicima železničke radionice i uglednim građanima koji su izvedeni pred streljački stroj nalazio se i Predragov otac Toza Živković. Petogodišnji Predrag ostao je siroče sa majkom Budimkom i bakom. Porodica se preko noći našla u potpunoj bedi, bez ikakvih materijalnih prihoda, a jedina dragocenost koja je preživela ratni vihor i pljačke bila je očeva harmonika – instrument koji je ležao u uglu sobe poput svetog porodičnog zaveta.

Kao desetogodišnji dečak, shvativši da mora da pomogne majci u borbi za goli opstanak, Predrag uzima očevu harmoniku u ruke. U početku je učio sam, po sluhu, prisećajući se zvukova koje je otac svirao pre rata i pažljivo slušajući starije seoske svirače. Njegovi sitni dečji prsti brzo su savladali dirke i basove, a prirodna muzikalnost i apsolutni sluh omogućili su mu munjevit napredak. Već sa dvanaest i trinaest godina počeo je da svira po svadbama, seoskim igrankama, vašarima i malim drumskim mehanama oko Kraljeva, Čačka i Mataruške Banje.

Te rane godine teškog fizičkog i muzičkog rada bile su njegova najsurovija, ali i najtemeljnija životna škola. Na terenu, u oblacima prašine i duvanskog dima, bez ikakvog ozvučenja, mladi Tozovac je naučio kako se harmonikom i glasom osvaja pažnja stotina ljudi, kako se gradi dinamika pesme, kako se reaguje na raspoloženje gostiju i kako se lična bol i siromaštvo mogu pretvoriti u lepotu koja leči tuđa srca.

Razvoj karijere i muzički počeci

Nakon završetka kraljevačke gimnazije, Tozovac krajem pedesetih godina dvadesetog veka odlazi u Beograd sa namerom da studira ekonomiju. Međutim, uzavreli beogradski noćni život i muzička scena brzo su ga trajno odvukli od fakultetskih amfiteatara. Beograd je u to vreme bio krcat kafanama i baštama u kojima se tražila prvorazredna živa muzika. Predrag počinje da svira i peva u „Gradskom podrumu“, restoranu „Madera“, na prostranoj terasi hotela „Metropol“, u „Topčiderskoj noći“ i skadarlijskim lokalima poput „Tri šešira“ i „Dva jelena“.

Njegovo muziciranje odmah je privuklo pažnju probirljive prestoničke publike. Tozovac nije bio običan kafanski zabavljač; svirao je harmoniku sa zapanjujućom lakoćom, mekanim dodirom dirki i bogatom harmonizacijom, dok je njegovo pevanje posedovalo topli, baršunasti ton pun gospodske suzdržanosti i neposrednosti. Početkom šezdesetih godina počinje da snima prve singl-ploče za manje diskografske kuće, a ubrzo privlači pažnju urednika nacionalne kuće PGP-RTB.

Prelomna tačka nastupa 1967. godine, kada Tozovac nastupa na prestižnom festivalu „Ilidža“ u Sarajevu, koji je u to vreme bio neprikosnovena olimpijada jugoslovenske narodne muzike. Sa kompozicijom izvedenom u besprekornom narodnom duhu, osvaja nagradu publike i žirija. Ubrzo slede uzastopni trijumfi na Beogradskom saboru i putujućem festivalu „Pesma leta“. Tozovac preko noći postaje jugoslovenska senzacija. Njegove rane pesme, poput kompozicije „Ispod lipe kraj potoka“, donele su miris šumadijskih livada i varošku eleganciju koja je osvojila radijske talase od Vardara do Triglava.

Zlatno doba, ključne saradnje i diskografija

Sedamdesete godine predstavljale su apsolutno zlatno doba stvaralaštva Predraga Živkovića Tozovca. U tom periodu on stvara niz autorskih pesama koje danas čine sam temelj srpske muzičke baštine. Nastaju antologijski hitovi koji su ušli u antologije: „Oči jedne žene“, „Mirjana“, „Siromah sam, al' volim da živim“, „Ti si me čekala“, „Vlajna“, „Pričaj mi o njoj“, „Danče“, „Prazna čaša na mom stolu“ i „Leno, Leno, Magdaleno“.

Tozovac je posedovao genijalnu sposobnost da stvara pesme koje su zvučale kao da postoje vekovima. Njegova kompozicija „Ti si me čekala“ postala je najlepša lirska posveta vernosti i varoškoj čežnji, dok je pesma „Oči jedne žene“ spojila mediteransku eleganciju, španski gitarski prizvuk i raspevani šumadijski senzibilitet. Njegove singl-ploče i LP albumi prodavali su se u stotinama hiljada primeraka, dostižući dijamantske i platinaste tiraže. Koncertne dvorane poput Doma sindikata u Beogradu ili dvorane „Lisinski“ u Zagrebu bile su rasprodate danima unapred.

Međutim, 1972. godine Tozovac doživljava i veliku političku dramu koja je mogla trajno da prekine njegovu karijeru. Snimio je staru rodoljubivu pesmu „Jeremija pali top“, a na koncertima je sa velikim žarom izvodio i tradicionalni varoški napev Igrale se delije. U tadašnjoj napetoj političkoj klimi obračuna sa takozvanim „srpskim nacionalizmom“ i liberalima, pesma „Jeremija“ je od strane dežurnih partijskih cenzora proglašena nepodobnom i provokativnom. Pokrenuta je orkestrirana medijska hajka; Tozovcu je oduzet pasoš, zabranjeni su mu nastupi na radiju i televiziji, a njegove ploče povučene su iz izloga.

Suočen sa pritiscima, Tozovac se privremeno sklanja u Nemačku, gde je u Minhenu i Frankfurtu nastupao za naše radnike na privremenom radu. Ipak, njegova popularnost u narodu bila je toliko ogromna da je politički vrh shvatio da ga ne može zauvek držati u izolaciji. Nakon dve godine vraća se trijumfalno u domovinu, gde ga publika dočekuje sa još većom ljubavlju.

Posebno, nezaboravno poglavlje u istoriji televizije i muzike činila je njegova višedecenijska saradnja sa Predragom Gojkovićem Cuneom. Kroz kultni serijal Televizije Beograd „Folk parada“, Tozovac i Cune (kojima se kasnije pridružio i Miroslav Ilić) stvorili su televizijski format koji je postao etalon dobrog ukusa. Njihova vokalna nadmetanja, duhovite opaske, međusobno zadirkivanje i besprekorno muziciranje pokazali su kako narodna i gradska muzika mogu biti predstavljene na najvišem svetskom produkcijskom nivou.

U pogledu instrumentalne saradnje, Tozovac je blisko sarađivao sa velikanima harmonike, a naročito poštovanje gajio je prema majstoru kakav je bio Ljubiša Pavković, šef Narodnog orkestra RTS-a, sa kojim je delio ljubav prema čistom akustičnom zvuku i tehničkoj perfekciji.

Repertoar, vokalne i instrumentalne osobenosti i stil

Muzikološka analiza Tozovčevog stvaralaštva otkriva umetnika koji je stvorio savršenu ravnotežu između instrumentalnog i vokalnog izraza. Kao harmonikaš, on je gajio prepoznatljiv, mekan ton, svirajući pretežno na klavirnoj harmonici sa izvanrednim osećajem za bas-pratnju. Njegova harmonizacija nikada nije bila prenatrpana; koristio je elegantne prelazne molske akorde, umanjene lestvice i septakorde karakteristične za gradsku romansu, dajući narodnoj melodiji salonski sjaj. Harmonika u njegovim rukama nije bila samo puka ritmička pratnja, već ravnopravni sabesednik u pesmi – dok bi pevao strofu, harmonikom bi diskretno odgovarao na sopstvene vokalne fraze.

Njegov glas, prijatni lirski bariton, nije pretendovao na opersku monumentalnost, već na intimnu ispovest. Tozovac je pevao prirodno, sa savršenom dikcijom i diskretnim varoškim vibratom. Posedovao je urođeni dar za dramaturško vođenje pesme: umeo je da započne stih gotovo šapatom, kao tajnu poverenu sagovorniku za kafanskim stolom, a zatim da u refrenu razvije topli, raspevani ton pun životne radosti ili iskrene melanholije.

Kao autor stihova, Tozovac je bio izvanredan hroničar srpskog varoškog mentaliteta. Njegovi tekstovi odlikuju se jednostavnošću, melodioznošću i odsustvom svake patetike. Junaci njegovih pesama su siromašni kavaljeri, lepe krčmarice, bećari koji troše poslednji dinar na muziku, napušteni ljubavnici i mudri posmatrači prolaznosti. Posedovao je redak talenat da kroz jednostavne rime dočara složene ljudske emocije, spajajući tugu i veselje u nerazmrsivi čvor, što je i suština starogradske filozofije života.

Odnos prema tradiciji i saradnici

Tozovac je gajio duboko, iskreno strahopoštovanje prema narodnom melosu i starogradskoj baštini. Iako je stvorio ogroman broj originalnih autorskih pesama, on se neprestano vraćao izvorima, snimajući stare izvorne narodne pesme, sevdalinke i zaboravljene varoške balade. Njegove obrade tradicionalnih napeva bile su urađene sa izuzetnim senzibilitetom – nikada nije kvario osnovnu melodiju, već ju je obogaćivao plemenitim aranžmanom i modernijim ritmičkim pulsom.

Među kolegama je važio za izuzetno toplog, kolegijalnog i skromnog čoveka. Nije podnosio estradnu sujetu i zavist. Uvek je bio spreman da podrži mlade muzičare, napiše pesmu za kolege ili pruži koristan profesionalni savet. Kafana je za njega bila prirodno stanište; voleo je da sedi sa običnim svetom, zanatlijama, profesorima i boemima, crpeći iz tih noćnih razgovora inspiraciju za svoje neprolazne stihove.

Nasleđe i uticaj na starogradsku muziku

Predrag Živković Tozovac preminuo je 6. aprila 2021. godine u Beogradu, u osamdeset petoj godini života. Njegov odlazak doživljen je kao istinski nacionalni gubitak, simbolički završetak jedne zlatne epohe srpske kulture. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, ispraćen uz zvuke svojih najlepših pesama.

Njegov uticaj na starogradsku i građansku muziku je kolosalan. Tozovac je dokazao da varoška pesma nije mrtva forma prošlosti, već živ, dinamičan organizam sposoban da u svakom vremenu pronađe put do ljudskog srca. Njegove pesme danas čine obavezni, gvozdeni repertoar svakog orkestra i svakog izvođača koji drži do profesionalnog ugleda. One su postale trajni spomenik jednom otmenom, toplom i dostojanstvenom načinu života u kome su pesma, vino i ljudska reč imali neprikosnovenu vrednost. Tozovac ostaje upamćen kao večni vitez varoške romantike, čovek čija je harmonika pevala o večnoj ljubavi i neprolaznoj lepoti života.

Izvori i dokumentacija

• Živković, Predrag - Tozovac: autobiografski intervjui i memoarski zapisi, RTS Dokumentarni program, Beograd, 2016.
• Kovačević, Nataša: Muzičke ikone Beograda: Od Skadarlije do Kolarca, Signature, Beograd, 2018.
• Dokumentarni film: Jeremija se vratio – Život i pesma Predraga Živkovića Tozovca, RTS Produkcija, 2021.
• Zvučni arhiv PGP-RTS: kompletna diskografija soliste Predraga Živkovića Tozovca (izdanja 1963–2010).
• Mijatović, Branko: Varoški zvuci Srbije, Kulturno-prosvetna zajednica, Beograd, 1999.
• Enciklopedija jugoslovenske zabavne i narodne muzike, Beograd, 1988.