Đura Jakšić

Uvodni portret i kulturni značaj

Đura Jakšić predstavlja najdramatičniju, najstrastveniju i najautentičniju boemsku ličnost u celokupnoj istoriji srpske kulture devetnaestog veka. Bio je istinski vuk samotnjak i buntovni genije: genijalni pesnik vulkanske emotivne snage, slikar svetlosti i senke koga s pravom nazivaju srpskim Rembrantom, dramski pisac, učitelj i beskompromisni borac protiv malograđanštine i političkog licemerja. Njegov život bio je neprekidna borba sa siromaštvom, nepravdom, bolešću i nerazumevanjem okoline, ali je iz tog plamena stradanja rođeno umetničko delo koje stoji u samom temelju srpskog nacionalnog romantizma i boemskog gradskog mita.

U kontekstu starogradske muzike, kafanskog života i varoškog melosa, Đura Jakšić je mitska figura prvog reda. On je čovek koji je kafanu uzdigao do hrama umetnosti i slobode, pretvorivši beogradsku Skadarliju i njene čuvene lokale („Tri šešira“, „Dva jelena“) u epicentar duhovnog života prestonice. Njegovi stihovi postali su nerazdvojni deo kafanskog i varoškog repertoara; pesma Na kraj sela čađava mehana, kao i boemske romance nastale na njegove motive („Gde ja šećer u čaj mećem“, „Mila“, „Kroz ponoć nemu“), decenijama su se pevale uz violine i tambure, stopivši se sa dušom naroda, kako je detaljno opisano u studiji Skadarlija između istorije i legende.

Poreklo i rane godine

Đura Jakšić (kršteno ime Georgije) rođen je 8. avgusta (27. jula po starom kalendaru) 1832. godine u Srpskoj Crnji, u pitomom severnom Banatu, u svešteničkoj porodici. Njegov otac Dionisije bio je pravoslavni sveštenik koji je želeo da najstariji sin nastavi porodičnu tradiciju i upiše bogosloviju. Međutim, mladi Đura je od najranijeg detinjstva pokazivao neukrotivu prirodu i strast prema crtanju i stihovima. Umesto crkvenih knjiga, privlačile su ga boje, priroda i široki banatski drumovi.

Otac ga upisuje u trgovačku školu u Segedinu, iz koje Đura beži, odbijajući da trguje i broji novac. Prelazi u Temišvar, a potom u Novi Sad, gde započinje učenje slikarstva. Kada je 1848. godine buknula Mađarska revolucija, šesnaestogodišnji Jakšić se kao dobrovoljac priključuje srpskom pokretu, gde na ratištima Vojvodine doživljava ratne strahote koje će zauvek ostaviti trag na njegovu psihu i stvoriti duboki rodoljubivi ponos. Nakon gušenja revolucije, odlazi na studije slikarstva u Beč i Minhen, gde savladava tehnike akademskog realizma i kijaroskura (svetlo-tamno), upijajući dela velikih majstora evropskog baroka.

Skitalaštvo, učiteljevanje i sukobi sa vlašću

Nemirni duh i materijalna oskudica nisu dopustili Jakšiću da mirno gradi slikarsku karijeru u velikim centrima. Godine 1857. prelazi u Kneževinu Srbiju, zemlju svojih snova, verujući da će u oslobođenoj otadžbini pronaći razumevanje i priznanje. Međutim, stvarnost kneževske Srbije bila je surova i birokratska. Jakšić je decenijama radio kao seoski učitelj i nastavnik crtanja u zabačenim varošicama i selima – u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Požarevcu, Kragujevcu i Jagodini.

Zbog svog prgavog karaktera, nepotkupljivog jezika i oštrih stihova protiv korupcije i samovlašća Obrenovića, Đura je neprestano dolazio u sukob sa lokalnim knezovima, ministrima i policijom. Otpuštan je iz službe, premeštan iz mesta u mesto, hapšen i osuđivan. Uprkos svemu, u tim zabačenim palankama Jakšić stvara svoja najlepša pesnička i slikarska dela. Njegova čuvena pesma „Na Liparu“, napisana u manastiru Lipar kraj Kragujevca, u kojoj vodi razgovor sa pticama („Jeste li mi rod, siročići mali...“), predstavlja vrhunac lirske tuge i osećaja usamljenosti u svetu nerazumevanja.

Slikarstvo strasti i poetska melodika

Đura Jakšić je bio podjednako veliki i kao slikar i kao pesnik; u njegovoj ličnosti ove dve umetnosti bile su neraskidivo povezane. Kao slikar, stvorio je remek-dela srpskog romantizma: portrete kneza Milana, kneginje Julije, slike herojskih bitaka („Bojevi na Kosovu“, „Kraljević Marko“), ali pre svega nezaboravni portret krčmarice Mile („Devojka u plavom“). Mila je bila kći kikindskog kafandžije u koju je mladi Đura bio ludo i beznadežno zaljubljen; njena slika ostala je simbol neostvarene mladalačke čežnje.

Njegova poezija imala je silinu grmljavine i mekoću šapata. Jakšić je pisao stihove pune dramskog naboja, ali i pesme neverovatne lirske muzikalnosti. Njegova strofa u pesmi „Kroz ponoć nemu“ („Kroz ponoć nemu i gluvo doba, lepi moj sanak prispeva...“) poseduje ritmičku kadencu koja je direktno vodila ka muzičkoj kompoziciji. Kompozitori devetnaestog veka, među kojima su bili Stanislav Binički i Mita Topalović, prepoznali su taj zvučni potencijal i stvorili kompozicije koje su izvođene na koncertima pevačkih društava.

Ipak, najširu popularnost doživela je njegova šaljiva i vrcava pesma Na kraj sela čađava mehana. U njoj Jakšić opisuje tipični seoski i varoški ambijent: zadimljenu mehanu, vino, lepu krčmaricu i pesmu koja leči rane. Ova pesma je postala apsolutni hit kafanskih svirača, pevajući se u desetinama varijanti širom Srbije i Vojvodine, postavši sastavni deo korpusa o kome svedoči studija Pesnici čije su pesme postale muzički repertoar. Kulturno-istorijski značaj Đure Jakšića za srpsku muziku neraskidivo je vezan za fenomene kafane i boemije kao prostora umetničkog otpora. U devetnaestom veku, kada su pozorišta i koncertne dvorane bile malobrojne i rezervisane za usku političku i trgovačku elitu, kafana je bila jedina istinska narodna tribina. U kafani su se ukrštali socijalni slojevi, a Jakšić je bio njen neprikosnoveni tribun. Njegovi stihovi nisu tražili elitističku publiku; oni su pogađali direktno u srce običnog čoveka, pevajući o nepravdi, proćerdanom životu, lepoj krčmarici i vinu koje donosi zaborav. Zbog toga su kafanski muzičari Jakšićeve pesme doživljavali kao sopstvenu himnu. Kroz njihovo pevanje, pesme poput „Na kraj sela čađava mehana“ ušle su u svaku varoš i palanku, postavši neotuđivi deo muzičkog folklora koji je preživeo sve političke i društvene promene.

Skadarlijska boemija i kult 'Tri šešira'

Poslednjih godina života Đura Jakšić se skrasio u Beogradu, gde je dobio skromno mesto korektora Državne štamparije. Živeo je u maloj, trošnoj kući u Skadarskoj ulici broj 34, u samom srcu Skadarlije. Upravo u toj ulici, među kaldrmom, plinskim fenjerima i kafanskim baštama, rođen je mit o beogradskoj boemiji čiji je Jakšić bio vrhovni sveštenik.

Svake večeri, Đura je sedeo u kafani „Tri šešira“, okružen piscima, novinarima, glumcima i studentima. Za kafanskim stolom čitao je svoje najnovije stihove, vodio žučne rasprave o politici i umetnosti, crtao karikature na jelovnicima i salvetama i naručivao vino za sve prisutne, čak i kada sam nije imao ni prebijene pare u džepu. Kafana za njega nije bila mesto poroka; bila je to oaza slobode, azil za progonjene duše i jedini prostor u kojem se čovek mogao osećati istinski živim i ravnopravnim. Kafanski svirači su ga obožavali; čim bi Đura ušao na vrata, muzika bi utihnula, a potom bi zasvirali njegove omiljene melodije.

Bio je blizak prijatelj sa Jovan Jovanović Zmaj, koji ga je posećivao kad god bi dolazio u Beograd. Zmaj je dobro znao Đurinu tešku materijalnu situaciju i na diskretan način mu pomagao, obezbeđujući honorare za pesme koje je Jakšić objavljivao u novosadskim i beogradskim listovima.

Poslednji dani, tragični kraj i sahrana

Godine teškog života, siromaštva, policijskih progona i neumerenog boemskog života uzele su danak. Đura Jakšić je oboleo od uznapredovale tuberkuloze pluća. Poslednjih meseci života bio je vezan za postelju u svojoj skadarlijskoj kućici, negovan od strane verne supruge Tine i prijatelja. Čak i na samrtnoj postelji, sa olovkom u ruci, popravljao je svoje stihove i brinuo o sudbini svoje porodice.

Đura Jakšić je preminuo u Beogradu 16. novembra (4. novembra po starom kalendaru) 1878. godine, u četrdeset i sedmoj godini života. Vest o smrti velikog pesnika i slikara potresla je čitavu Srbiju. Država koja ga je za života progonila i držala u siromaštvu priredila mu je veličanstvenu sahranu. Hiljade građana Beograda, đaka, studenata, oficira i boema pratilo je kovčeg do Starog groblja na Tašmajdanu (odakle su njegovi posmrtni ostaci kasnije preneti na Novo groblje). Kovčeg su na rukama nosili beogradski književnici i omladinci.

Nasleđe i večni plamen boemije

Danas, Đura Jakšić stoji kao večni simbol nesalomivog umetničkog duha i vrhunskog pesničkog majstorstva. Njegova kuća u Skadarliji pretvorena je u spomen-muzej i mesto književnih susreta, a ispred nje stoji bronzani spomenik pesniku u sedećem stavu, sa šeširom i ogrtačem, kao da i dalje posmatra prolaznike i osluškuje zvuke violina.

Njegov uticaj na starogradsku pesmu i kulturu grada ostaje neizbrisiv. Pesme poput Na kraj sela čađava mehana i romance stvorene na njegove stihove i danas su prve pesme koje tamburaši zasviraju gostima u skadarlijskim noćima. U Jakšićevom pesničkom radu prisutan je i snažan dramski naboj koji je proisticao iz njegovih pozorišnih komada. Kao autor istorijskih drama („Seoba Srbalja“, „Jelisaveta kneginja crnogorska“, „Stanoje Glavaš“), Đura je razumeo ulogu pesme na sceni. U tadašnjim komadima s pevanjem, songovi su bili ključni za stvaranje atmosfere i prenošenje emocija publici. Mnoge melodije koje su kasnije postale opštepoznate građanske pesme potekle su upravo iz pozorišnih predstava u kojima su glumci izvodili Jakšićeve stihove uz pratnju pozorišnih kapela. Njegova reč bila je stvorena za scenu: snažna, reljefna, jasna i nabijena iskrenom strašću koja je osvajala gledalište od prvog trenutka.

Đura Jakšić ostaje zapamćen kao tragični plamen srpskog romantizma, slikar večite svetlosti i pesnik čije srce i danas kuca u svakoj žici skadarlijske violine.

U kafanskom ambijentu devetnaestog veka, Jakšićeva figura bila je obavijena oreolom istinskog mučenika za lepotu i slobodu. Savremenici su svedočili da je pesnik često plakao dok je slušao kako ciganski orkestri sviraju melodije na njegove stihove, prepoznajući u tom zvučnom jecaju sopstvenu neutešnu sudbinu. Njegova neraskidiva vezanost za Skadarliju stvorila je mit o boemiji koji se do danas održao kao najprepoznatljiviji kulturni beleg starog Beograda.

Izvori i dokumentacija

• Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU), Beograd – Arhivsko odeljenje, zbirka rukopisa i slikarskih dela Đure Jakšića.
• Jakšić, Đura: Celokupna dela, kritičko izdanje, priredio Jovan Skerlić, Beograd, 1912.
• Popović, Miodrag: Đura Jakšić, monografija, Srpska književna zadruga, Beograd, 1961.
• Kovačević, Krešimir: Boemska gradska pesma u Srbiji 19. veka, Beograd, 1979.
• Spomen-kuća Đure Jakšića, Skadarlija, Beograd – dokumentacija i arhiv književnih večeri.