Esma Redžepova

Uvodni portret i kulturni značaj

Esma Redžepova Teodosievska bila je globalna muzička ikona, neprikosnovena „Kraljica romske pesme“, velika umetnica balkanskog zvuka i jedna od najuticajnijih humanitarnih ličnosti modernog doba. Svojim vulkanskim vokalnim talentom, vatrenim temperamentom, nepokolebljivim optimizmom i plemenitim srcem, Esma je uspela da tradicionalnu muziku romskog naroda i južnobalkansku varošku pesmu uzdigne iz lokalnih mahala i predstavi je na najprestižnijim svetskim koncertnim pozornicama. Bila je prva žena na Balkanu koja je javno zapevala na romskom jeziku, razbijajući vekovne patrijarhalne i društvene barijere, postavši živi most između različitih kultura, jezika i religija.

Njen istorijski i kulturološki značaj detaljno se osvetljava kroz temeljne studije Romski muzičari i gradske muzičke tradicije i Makedonska gradska pesma i regionalni repertoar. Esma je bila pionir onoga što će se decenijama kasnije nazvati „world music“ pokretom. Nastupajući u više od trideset zemalja sveta na četiri kontinenta, Esma je demonstrirala univerzalnu lepotu romskog folklora, pokazujući kako se kroz pesmu patnja preobražava u radost života, a čežnja u trijumf slobode.

Tokom svoje više od pet decenija duge karijere sarađivala je i delila scenu sa velikanom romske pesme kakav je bio Šaban Bajramović, te bardskim interpretatorom makedonskog melosa Aleksandrom Sarievskim. Pored romskih melodija, njene izvedbe makedonskih varoških i gradskih pesama, poput neprolaznog remek-dela Jovano, Jovanke i tragične balade Dimitrijo, sine Mitre, svedoče o njenoj dubokoj ukorenjenosti u zajedničko muzičko tkivo juga. Pored fascinantne muzičke karijere, Esma je ostala upamćena kao majka četrdeset sedmoro usvojene dece, istinska humanitarna heroina nominovana za Nobelovu nagradu za mir.

Poreklo i rane godine

Esma Redžepova rođena je 8. avgusta 1943. godine u Skoplju, u siromašnoj mahali Topaana, kao pretposlednje od šestoro dece u porodici Ibrahima i Čanije Redžepove. Njen otac Ibrahim, koji je izgubio nogu tokom nemačkog bombardovanja Skoplja, radio je kao čistač ulica, nosač i bubnjar, dok je majka radila kao pralja kako bi prehranila decu. Odrastajući u teškoj posleratnoj nemaštini, mala Esma je od malih nogu morala da radi: nosila je mleko, čistila cipele i pomagala porodici, suočavajući se sa surovim životnim okolnostima.

Ipak, u skromnom domu porodice Redžepov muzika je bila izvor nade i radosti. Esma je od najranijeg detinjstva pevala i igrala, upijajući ritmove čočeka, sevdalinke i makedonske gradske pesme. Njen izuzetni talenat rano je primećen u osnovnoj školi, gde je nastupala u folklornim sekcijama. Posedovala je prirodan, snažan, dramatičan sopran sa čeličnom rezonancom i nepogrešivim osećajem za složenu ritmiku južnih melodija.

Prelomni trenutak u njenom životu odigrao se 1956. godine, kada se kao trinaestogodišnja devojčica prijavila na takmičenje mladih talenata koje je organizovao Radio Skoplje. Pred strogom muzičkom komisijom, Esma je zapevala staru makedonsku pesmu „Abre babi sokerdžan“. Kada je pustila svoj moćni, zvonki glas, članovi žirija ostali su bez teksta: mlada romska devojčica osvojila je ubedljivo prvo mesto u konkurenciji od nekoliko stotina takmičara. Taj nastup čuo je čovek koji će zauvek promeniti njen život – Stevo Teodosievski, talentovani harmonikaš, kompozitor i aranžer.

Razvoj karijere i muzički počeci

Stevo Teodosievski je odmah prepoznao sirovi genije mlade pevačice. Uz dozvolu njenih roditelja, on uzima Esmu u svoj novoformirani muzički ansambl „Teodosievski“, postavši njen muzički mentor, pedagog, vokalni trener i zaštitnik. Stevo je sa Esmom radio sa gvozdenom profesionalnom disciplinom: učio ju je pravilnom disanju, scenskom pokretu, dikciji i muzičkoj teoriji.

U tom ranom periodu nastaje pesma koja će postati njena lična lična karta i planetarni fenomen – „Čaje šukarije“ („Lepa devojka“). Ovu melodiju i stihove Esma je osmislila još kao devojčica igrajući se u mahali, a Stevo Teodosievski joj je dao briljantan, dinamičan aranžman. Pesma je objavljena na ploči za „Jugoton“ i izazvala pravu pometnju: do tada neviđeni spoj autentičnog romskog jezika, vatrenog ritma i Esminog praskavog vokala osvojio je publiku širom Jugoslavije.

Esma i Ansambl Teodosievski krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina sele se u Beograd, gde započinju intenzivan rad na radiju, televiziji i u diskografiji. Esma ruši sve etničke i kulturne barijere: u konzervativnom posleratnom društvu ona s ponosom ističe svoje romsko poreklo, nastupa u raskošnim tradicionalnim romskim kostimima sa maramama i dukatima, unoseći na veliku jugoslovensku scenu dah orijentalne mistike i neobuzdane životne radosti.

Zlatno doba, ključne saradnje i diskografija

Sedamdesete i osamdesete godine dvadesetog veka predstavljale su period globalne planetarne slave Esme Redžepove. Zajedno sa Stevom Teodosievskim, sa kojim je u međuvremenu stupila u brak, obišla je bukvalno čitavu planetu. Ansambl „Teodosievski“ održao je više od osam hiljada koncerata u prestižnim dvoranama: od pariske „Olimpije“ i londonskog „Rojal Albert Hola“, do dvorane „Teatra na Brodveju“ u Njujorku, Opere u Sidneju i dvorana u Tokiju i Moskvi.

Godine 1976. dogodio se istorijski događaj: na Prvom svetskom kongresu Roma održanom u Čandigaru u Indiji, u prisustvu premijerke Indire Gandi i predstavnika Roma iz celog sveta, Esma Redžepova je zvanično proglašena i krunisana za „Kraljicu romske pesme“ („Queen of Romani Music“). To priznanje dalo joj je međunarodni legitimitet prvog reda, a Esma je titulu nosila sa kraljevskim dostojanstvom do kraja života.

Esma je tokom svoje plodne karijere snimila preko stotinu singl-ploča, dvadesetak albuma i stotine pesama na romskom, makedonskom, srpskom i turskom jeziku. Pored romskih klasika poput „Đelem, đelem“, „Dželem, dželem“, „Romano Horo“ i „Čaje šukarije“, ostavila je neprevaziđene interpretacije makedonskih varoških bisera: Jovano, Jovanke, „Kaleš bre Anđo“, „Zajdi, zajdi, jasno sonce“ i Dimitrijo, sine Mitre.

Tokom svoje karijere delila je scenu sa vodećim svetskim muzičarima, a na domaćem planu izgradila je veliko poštovanje sa bardskim kolegama. Njen odnos sa legendarnim Šabanom Bajramovićem bio je pun uzajamnog uvažavanja; njih dvoje su predstavljali dve strane iste medalje romskog muzičkog genija – Esma kao svetla, temperamentna kraljica scene, a Šaban kao melanholični, metafizički bard ulice i bluza.

Repertoar, vokalne i instrumentalne osobenosti i stil

Muzikološka analiza vokalnog aparata Esme Redžepove otkriva glas nesvakidašnjeg volumena, dinamičkog raspona i eksplozivne ekspresivne snage. Posedovala je puni dramski sopran sa zadivljujućom rezonancom u grudnom registru, koja joj je omogućavala da niske tonove peva sa grlenom, teškom dramatikom, dok je gornje lage osvajala sa zapanjujućom prodornošću i zvonkošću.

Njen stil odlikovao se vanserijskom melizmatikom i virtuoznim trilerima koji su tekli sa neverovatnom brzinom i intonativnom preciznošću. Esma je unela u pevanje specifične grlene akcente i ritmičke uzdahe koji su naglašavali sinkopirane ritmove čočeka i južnjačkih asimetričnih taktova. Njeno fraziranje bilo je puno strasti; u trenucima vokalnog krešenda, njen glas je zvučao poput trube koja poziva na buđenje, da bi već u sledećem taktu prešao u meki, intimni šapat pun majčinske nežnosti.

Na sceni, Esma je bila apsolutni vizuelni i kinetički spektakl. Njen scenski pokret bio je organski spojen sa ritmom: igrala je celim telom, komunicirala pogledom i osmehom, zračeći harizmom koja je bez napora hipnotisala desetine hiljada gledalaca na stadionima i u koncertnim dvoranama.

Humanitarni rad i odnos prema tradiciji

Ono što Esmu Redžepovu čini jedinstvenom pojavom u svetskoj istoriji jeste njen gigantski, vanvremenski humanitarni rad. Budući da sa Stevom Teodosievskim nije imala biološke dece, bračni par je doneo odluku da svoj dom, imetak i srce posveti napuštenoj deci. Tokom više decenija, Esma i Stevo su usvojili, othranili, vaspitali i muzički i akademski iškolovali čak četrdeset sedmoro dece – četrdeset šest dečaka i jednu devojčicu, mahom romske nacionalnosti sa ulice i iz sirotišta.

Svi njeni sinovi postali su vrhunski instrumentalisti, muzičari i članovi Ansambla Teodosievski, nastavljajući porodičnu muzičku tradiciju. Esma je održala na hiljade dobrotvornih koncerata, donirajući milione dolara bolnicama, sirotištima i izbeglicama širom sveta. Zbog svog nesebičnog i herojskog humanitarnog rada, Esma Redžepova je bila tri puta zvanično nominovana za Nobelovu nagradu za mir, postavši simbol majčinske ljubavi koja ne poznaje etničke, verske ili rasne granice.

Nasleđe i uticaj na starogradsku muziku

Nakon raspada Jugoslavije, Esma je ostala neumorni borac za mir i pomirenje na Balkanu. Godine 2013. predstavljala je Republiku Severnu Makedoniju na Pesmi Evrovizije u Malmeu, dokazujući da njena muzička energija ne posustaje ni u poznim godinama.

Esma Redžepova preminula je 11. decembra 2016. godine u Skoplju, u sedamdeset trećoj godini života, nakon kraće i teške bolesti. Sahranjena je u Aleji velikana na groblju Butel u Skoplju, uz prisustvo najviših državnih zvaničnika, kulturnih radnika i stotina hiljada zahvalnih građana koji su došli da upute poslednji pozdrav svojoj nacionalnoj i svetskoj heroini.

Njeno istorijsko i umetničko nasleđe je neprocenjivo. Esma Redžepova je bila žena koja je romsku muziku emancipovala i uvela u kanon svetske kulturne baštine pod zaštitom UNESCO-a. Njen vanvremenski vokal, pesme poput „Čaje šukarije“ i nezaboravne izvedbe južnosrpskih i makedonskih gradskih bisera ostaju trajni spomenik lepoti, toleranciji i nesalomivoj snazi ljudskog duha. Esma Redžepova ostaje upisana u istoriju kao večna Kraljica pesme i majka naroda.

Izvori i dokumentacija

• Teodosievski, Stevo: Esma – Život posvećen pesmi i deci, Skoplje, 1988.
• Petrović, Radoslav: Romi u muzičkoj kulturi Balkana, Etnografski institut SANU, Beograd, 2003.
• Arhiv Radio Skoplja, PGP-RTS i Jugoton: kompletna diskografija Esme Redžepove i Ansambla Teodosievski (1958–2016).
• Dokumentarni film BBC-ja i RTS-a: Queen of the Gypsies: The Life of Esma Redžepova, London/Beograd, 2005.
• Monografija: Balkanske vokalne heroine dvadesetog veka, Institut za muzikologiju, Beograd, 2018.