Plovi, plovi, moja barka
Poznata i kao: Moja barka
Pesma o noćnom ribarenju, moru i čežnji
Preko plavog vala,
Tamo di me draga čeka,
Kraj morskoga žala!
Misečina more zlati,
Moja ruka veslo drži,
Srce leti prema dragi.
O, galebe, javi njojzi,
Da joj stiže mornar mladi,
Koji samo za nju radi!
Uzalud te bura plaši,
U daljini lanterna sija,
Ljubav nas u luku nosi!
Istorijski i muzikološki kontekst
Tradicionalna primorska pesma „Plovi, plovi, moja barka“ spada u krug najomiljenijih mediteranskih barkarola na istočnoj obali Jadrana. Barkarola (pesma lađara i mornara) ima vekovnu tradiciju u Veneciji i jadranskim lukama, a odlikuje se ujednačenim ritmom koji verno dočarava ravnomerno zaranjanje vesala i ljuljanje drvene barke na morskim talasima. U ovoj pesmi barka nije samo prevozno sredstvo, već verni saputnik zaljubljenog mornara koji žuri svojoj dragoj kroz noćno more obasjano mesečinom.
U muzičko-teorijskom pogledu, pesma je građena u talasastom šestosminskom ili umerenom dvočetvrtinskom ritmu sa izraženom melodijskom lakoćom. Melodija teče u čistom durskom tonalitetu, zračeći optimizmom, mladalačkom snagom i poverenjem u more. Mandolinski pasaži sa prepoznatljivim tremolom i sinkopirana ritmička podrška gitare dočaravaju treperenje morske pene i povetarac u jedrima. Pesma je izuzetno spevna i prirodno podstiče publiku na zajedničko pevanje refrena.
Kroz dvadeseti vek, kompoziciju su proslavili istaknuti pevači zabavne i narodne muzike, vokalni okteti i dalmatinske klape, dok ju je Zvonko Bogdan uvrstio u svoje antologijske primorske blokove pesama. Njena vedra i poletna melodika učinila ju je trajnim simbolom jadranskog načina života, gde su more, brod i pesma nerazdvojni elementi ljudskog postojanja.