Ti plaviš, zoro zlatna
Poznata i kao: Zoro zlatna
Lirska molitva jutarnjoj zori da ne budi usnulog dragog
I donosiš novi dan,
A u mome tužnom srcu,
Prekida se divan san.
Kao nekad u proleće,
Al' sa zorom nesta slike,
Uvelo je naše cveće.
Pusti noć da večno traje,
U noći mi draga biva,
U tami mi ljubav daje.
Nad krovovima starog grada,
Odnese mi zadnju nadu,
Osta' samo u srcu jad!
Istorijski i muzikološki kontekst
Građanska salonska romansa „Ti plaviš, zoro zlatna“ spada među najotmenija i najsuptilnija dela starogradske baštine devetnaestog veka. Motiv svitanja zlatne zore nad krovovima varoši ovde se ne doživljava kao radost novog dana, već kao neprijateljski čin prirode koji brutalno prekida iluziju ljubavnog sna. Dok noćna tama pruža utočište i omogućava pesničkom subjektu da u snovima oživi izgubljenu ljubav, jutarnja svetlost nemilosrdno ogoljava stvarnost samoće i napuštenosti.
Muzikološka građa kompozicije odlikuje se sporim, kontemplativnim tempom u klasičnom bidermajerskom tročetvrtinskom ritmu valcera. Melodijska linija se kreće unutar plemenitog mola, sa suptilnim dinamičkim nijansiranjem koje zahteva izuzetnu vokalnu kulturu, meko legato fraziranje i savršenu kontrolu daha. U aranžmanima dominiraju salonski instrumenti – klavir, violina i gitara – koji prate pevača sa velikom diskrecijom, podvlačeći intimni karakter ove lirske ispovesti.
Pesmu su do antologijskog statusa uzdigli doajeni Radio Beograda Predrag Gojković Cune i Danica Obrenić, pod muzičkim rukovodstvom Vlastimira Pavlovića Carevca. Njena aristokratska suzdržanost i duboka elegija čine je vrhunskim primerom epohe u kojoj je građanska pesma bila najviši izraz umetničkog dostojanstva i osećajnosti.