Na te mislim
Poznata i kao: Na te mislim kada zora sviće
Kanon salonskog pevanja uz pratnju klavira ili gitare
Na te mislim kad se svršava dan,
Na te mislim kad se svud primiri,
Na te mislim kad me hvata san.
Gde se vino i pesme ore,
I kad čašu podignem uvis,
Za tebe mi moje misli zbore.
Nit' mi radost novo jutro daje,
Samo tvoja uspomina sveta,
U mom srcu večno da potraje.
Gde god bio, gde god pošao ja,
Tvoja ljubav zvezda mi je sjajna,
Što na mome tamnom nebu sja.
Istorijski i muzikološki kontekst
Romansa „Na te mislim“ jedno je od najčistijih ostvarenja srpske građanske salonske lirike druge polovine devetnaestog veka. Iako se stihovi u narodu i starim pesmaricama često pripisuju Jovanu Jovanoviću Zmaju ili anonimnim građanskim pesnicima bidermajerskog perioda, harmonizaciju i definitivan salonski muzički oblik dao joj je Stanislav Binički, velikan srpske muzičke klasike i autor prve srpske opere „Na uranku“. Pesma tematizuje opsesivnu, sveprisutnu ljubavnu misao koja prati pesnički subjekat kroz sve faze dana – od jutarnjeg svitanja do usamljeničkih noćnih snova.
Muzikološka struktura kompozicije odlikuje se otmenim salonskim karakterom. Pisana je u umerenom andante tempu, sa prefinjenom melodijskom linijom koja zahteva izuzetnu kontrolu daha i legato fraziranje. Za razliku od kafanskih poskočica, ova romansa je izvorno bila namenjena izvođenju u građanskim salonima uz pratnju klavira, gde se insistiralo na jasnoj dikciji i vokalnoj prefinjenosti. Harmonijski prelazi nose uticaj nemačkog lidovskog stila (Lied), oplemenjenog domaćim lirskim tonom.
Kroz dvadeseti vek, pesma je postala standard solista Radio Beograda. Predrag Gojković Cune i Danica Obrenić ostavili su antologijske snimke koji demonstriraju kako se uzvišeni salonski patos može preneti sa besprekornom muzikalnošću. „Na te mislim“ ostaje neprolazni dokument o romantizmu srpske varoši devetnaestog stoleća.