Danica Obrenić

Uvodni portret i kulturni značaj

Danica Obrenić predstavlja nesumnjivo najznačajniju, najotmeniju i vokalno najprefinjeniju pevačicu srpske salonske i starogradske romanse dvadesetog veka. Njena pojava na sceni, aristokratsko držanje, suzdržani gospodski manir i besprekorno školovani lirski sopran kristalne čistoće uneli su u posleratni jugoslovenski muzički prostor najuzvišenije domete građanske kulture devetnaestog i ranog dvadesetog veka. Ako je Vlastimir Pavlović Carevac bio tvorac strogog radijskog kanona na violini, Danica Obrenić je bila njegova živa, savršena vokalna personifikacija – umetnica koja je svaku varošku pesmu i salonsku romansu tretirala ne kao usputnu kafansku melodiju, već kao malo remek-delo vokalne kamerne muzike ravnopravno najlepšim evropskim primerima klasičnog lida (Lied).

Njen istorijski i kulturološki značaj detaljno se osvetljava kroz temeljne tematske studije Radio i oblikovanje repertoara i Romansa, serenada i salon. Danica Obrenić nije bila samo interpretatorka varoškog melosa; ona je bila estetski most koji je organski spajao zapadnoevropsku tradiciju salonske kompozicije sa autohtonim gradskim senzibilitetom Beograda, Novog Sada, Sombora i Vranja. Njene izvedbe gradskih romansi postavile su standarde koji su do danas ostali apsolutni istorijski etalon po svojoj dikciji, dinamičkom nijansiranju, plemenitom legatu i potpunom odsustvu estradne banalnosti.

Tokom višedecenijske blistave karijere u Radio Beogradu, Danica Obrenić je ostvarila plodne saradnje sa najznačajnijim muzičkim velikanima svog doba. Njene antologijske vokalne saradnje sa velikanom kakav je bio Predrag Gojković Cune i vrsnim gitaristom i interpretatorom Miodragom Miletom Popovićem spadaju u sam vrhunac jugoslovenske muzičke baštine. Pevajući dela kneza Mihaila Obrenovića, Jovana Jovanovića Zmaja, Đure Jakšića i Alekse Šantića, Danica Obrenić je sačuvala plemenitu dušu srpske romantike od varvarizacije, zaborava i jeftinog estradnog pomodarstva.

Poreklo i rane godine

Danica Obrenić rođena je 21. maja 1920. godine u Mladenovcu, u pitomoj kosmajskoj Šumadiji, u uglednoj činovničkoj porodici koja se ubrzo po njenom rođenju preselila u Beograd. Odrastajući u prestonici Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Danica je od najranijeg detinjstva bila izložena najvišim dometima građanskog obrazovanja, lepog vaspitanja i muzičke kulture. U njenom porodičnom domu redovno se slušala klasična muzika, negovalo se kućno muziciranje na klaviru, a posete koncertima na Kolarčevom narodnom univerzitetu i predstavama u dvorani Narodnog pozorišta bile su sastavni deo porodičnog života i duhovnog formiranja.

Već u osnovnoj školi i tokom gimnazijskih dana, Danica je pokazivala izuzetan i svestran dar za muziku i solo pevanje. Za razliku od mnogih svojih savremenica koje su pevale samouko i po sluhu, Danica Obrenić dobija temeljno, formalno akademsko muzičko obrazovanje. Upisuje Muzičku školu „Stanković“ u Beogradu, gde uči solo pevanje kod vodećih vokalnih pedagoga prestonice. Školovanje glasa na strogim principima klasične italijanske belkanto škole omogućilo joj je da razvije savršenu tehniku disanja iz dijafragme, postavi glas na masku, ovlada besprekornim vokalnim prelazima i razvije intonativnu stabilnost koja nikada nije popustila.

Tokom školovanja Danica je pevala zahtevan klasični repertoar – arije Hendla, Mocarta, Belinija, Šuberta i Čajkovskog. Međutim, umesto da krene putem operske karijere, ona je osetila duboki unutrašnji poziv da svoje stečeno vokalno znanje posveti domaćoj muzičkoj baštini. Godine Drugog svetskog rata donele su okupaciju, strah i prekid redovnog muzičkog života u prestonici. Ipak, Danica je sačuvala svoj unutrašnji mir i posvećenost pevačkom usavršavanju, pripremajući se za trenutak kada će svoje znanje i vokalno umeće moći da stavi na raspolaganje društvu i nacionalnoj kulturi u posleratnoj obnovi zemlje.

Razvoj karijere i muzički počeci

Odmah po oslobođenju Beograda, 1945. godine, Danica Obrenić polaže audiciju za soliste Hora Radio Beograda i soliste Narodnog orkestra pod rukovodstvom Vlastimira Pavlovića Carevca. Carevac, koji je bio poznat po tome što nije trpeo bilo kakvu estradnu improvizaciju, falširanje i preglasno vikanje, odmah je u Danici Obrenić prepoznao idealnog tumača salonske, lirske i gradske pesme. Njen glas je bio besprekorno školovan, ali topao; njeno držanje bilo je damsko, a muzička pismenost omogućavala joj je da svaku novu i nepoznatu partituru savlada sa lista u roku od nekoliko minuta.

Danica ubrzo postaje stalni vokalni solista Radio Beograda i članica elitnog pevačkog kruga prestonice. Program se u tim pionirskim posleratnim godinama emitovao isključivo uživo iz studija u Knez Mihailovoj ulici, a kasnije iz namenske zgrade u Hilandarskoj. Pred mikrofonom je vladala posvećena tišina, a svaki uzdah i svaka promena dinamike prenosili su se u etar sa zapanjujućom vernošću. Danica je u tim uslovima demonstrirala čeličnu profesionalnu disciplinu i vrhunsku emotivnu zrelost, postajući jedan od najomiljenijih i najcenjenijih glasova novog medija.

Pedesetih godina dvadesetog veka, pored redovnih radijskih nastupa, Danica Obrenić počinje da snima za diskografsku kuću „Jugoton“, a ubrzo i za novoosnovani beogradski PGP-RTB. Njene gramofonske ploče dočekivane su sa panegiricima muzičke kritike, koja je u njenom pevanju prepoznala najlepši primer kako se tradicionalna građanska pesma može interpretirati sa akademskom preciznošću a da pri tome ne izgubi toplinu i neposrednost.

Pored radio-talasa, Danica je nastupala na svečanim akademijama, u dvorani Kolarca i na reprezentativnim koncertima za strane državnike. Njena scenska pojava – uvek u elegantnoj, dugoj damskoj haljini svedenog kroja, sa bisernom ogrlicom i smirenim pogledom – bila je oličenje dostojanstva nove posleratne kulturne elite.

Zlatno doba, ključne saradnje i diskografija

Šezdesete i sedamdesete godine dvadesetog veka predstavljale su zenit umetničkog stvaralaštva Danice Obrenić. Bila je neprikosnovena primadona srpske gradske pesme i starogradske romanse. Njen repertoar obuhvatao je praktično celokupan antologijski korpus devetnaestovekovne i međuratne salonske lirike.

Posebno, istorijsko mesto u njenoj diskografiji zauzima izvođenje slavne pesme kneza Mihaila Obrenovića Što se bore misli moje, koju je Danica donela sa takvom aristokratskom suzdržanošću i finom melanholijom da je njena interpretacija postala trajni etalon ove kompozicije. Sa podjednakom uzvišenošću snimila je i Zmajevu lirsku himnu Tiho noći, te potresnu elegiju Jesen stiže, dunjo moja.

Danica Obrenić bila je nenadmašna u izvođenju salonskih romansi uz pratnju akustične gitare ili klavira. Njeni snimci pesama Na te mislim, Bledi mesec, Jesenje lišće i Kad bi ove ruže male predstavljaju bisere domaće diskografije. Takođe, njena verzija sevdalinke A što ćemo ljubav kriti pokazala je njenu sposobnost da sevdahu podari salonsku formu, a njeno izvođenje vokalnog teksta uz Carevčev Svilen konac unelo je dodatnu poetsku dimenziju u ovu instrumentalnu temu.

Njene vokalne saradnje sa Predragom Gojkovićem Cuneom, sa kojim je snimila niz antologijskih dueta, demonstrirale su savršeno slaganje dva vrhunski školovana glasa. U duetu „Oj, devojko Milijana“ i drugim varoškim dijalozima, Cune i Danica zvučali su poput para iz građanskih salona devetnaestog veka, donoseći publici dah otmenosti i lepote. Takođe, njena saradnja sa Miodragom Miletom Popovićem iznedrila je snimke u kojima je gitara pružala diskretni harmonijski tepih za njen kristalni glas.

Repertoar, vokalne i instrumentalne osobenosti i stil

Vokalni stil Danice Obrenić odlikovao se sa nekoliko izuzetnih, visoko kultivisanih muzičkih karakteristika. Njen glas bio je puni, zreli lirski sopran prelepog tembra, sa izuzetno lakim, stabilnim i zvonkim gornjim registrom. Zahvaljujući klasičnom vokalnom školovanju, Danica je posedovala savršenu kontrolu daha, što joj je omogućavalo izvođenje dugačkih legato fraza bez ikakvog napora, podrhtavanja ili prekidanja melodijskog toka.

Njena intonacija bila je nepogrešiva; pevala je sa laserskom tačnošću, a svaki ukras – triler, predudar ili blagi glisando – bio je izveden sa lakoćom, brzinom i suptilnošću ptice. Za razliku od kafanskih izvođača koji su u pesmu unosili teške, forsirane tonove iz grla, Danica je pevala sa prividnom lakoćom, uvek u zoni plemenitog, kultivisanog zvuka.

Najviši domet njene umetnosti bila je dikcija. Danica Obrenić je svaku reč donosila sa glumačkom sugestivnošću i književnom tačnošću. Svaki glas je imao svoje puno zvučno trajanje, što je omogućavalo slušaocu da doživi punu poetsku lepotu stihova velikih srpskih pesnika. Njen stil bio je oličenje mere, sklada i probranog ukusa, gde forma nikada nije gušila emociju, niti je emocija narušavala lepotu forme.

Odnos prema tradiciji i saradnici

Danica Obrenić je tradiciju smatrala dragocenim kulturnim nasleđem koje se mora negovati sa najvećom pažnjom, ljubavlju i naučnom odgovornošću. Nije pristajala na komercijalizaciju i estradizaciju. Bila je redovni učesnik festivala koji su negovali izvornu i starogradsku muziku, ali je uvek birala repertoar koji je posedovao trajnu estetsku vrednost.

Među kolegama u Radio Beogradu uživala je status neprikosnovene dame. Bila je uzor mlađim generacijama pevačica, koje je savetovala da nikada ne žrtvuju čistoću tona i dikciju zarad jeftinog aplauza publike. Sa orkestarskim muzičarima imala je odnos dubokog uzajamnog poštovanja; Carevac ju je izuzetno cenio i često isticao kao primer idealnog radijskog soliste čiji profesionalizam treba da služi za primer svima.

Nasleđe i uticaj na starogradsku muziku

Danica Obrenić preminula je 30. oktobra 2004. godine u Beogradu, u osamdeset četvrtoj godini života. Sahranjena je u Beogradu, ispraćena od strane kolega, prijatelja i poštovalaca njene neprolazne umetnosti.

Njeno istorijsko nasleđe predstavlja zlatni standard srpske salonske romanse. Danica Obrenić je dokazala da starogradska pesma poseduje umetničku snagu ravnu najlepšim delima evropske lied tradicije. Njeni arhivski snimci u Zvučnom arhivu Radio Beograda predstavljaju nacionalno blago neprocenjive vrednosti, zvučni spomenik jednom otmenom, obrazovanom i lepom Beogradu koji kroz njen glas nastavlja da živi i zrači večnom lepotom za sve buduće generacije.

Izvori i dokumentacija

• Simić, Milan: Velike dame Radio Beograda: Danica Obrenić, RTS Izdavaštvo, Beograd, 2006.
• Pejović, Roksanda: Srpska romansa i salonska pesma 19. i 20. veka, Zavod za udžbenike, Beograd, 2001.
• Zvučni arhiv Radio Beograda: fond trajnih snimaka solistkinje Danice Obrenić (1945–1985).
• Dokumentarna serija RTS-a: Dokumenti vremena – Danica Obrenić, Redakcija muzičkog programa, Beograd, 2005.
• Diskografska izdanja PGP-RTB i Jugoton: zbirka gradskih romansi Danice Obrenić.