Emina Zečaj

Uvodni portret i kulturni značaj

Emina Zečaj predstavlja jedinstvenu, monumentalnu i neprikosnovenu figuru u celokupnoj istoriji tradicionalne bosanske i balkanske vokalne umetnosti. U svetu muzike kojim su dominirali moderni orkestri, radiofonska standardizacija i estradna produkcija, Emina Zečaj je ostala poslednji živi, autentični most ka arhaičnom zvuku predmodernog doba – ka vremenu kada se sevdalinka nije pevala pred mikrofonom niti na festivalskim pozornicama, već u tišini sarajevskih avlija, iza visokih drvenih kapija, uz treperavu, hipnotičku pratnju kucanog saza. Muzikolozi širom sveta, od Sarajeva i Beograda do Pariza i Vašingtona, smatrali su je živim spomenikom nematerijalne kulturne baštine, vokalnim fenomenom koji je u svom izvornom obliku sačuvao mikrotonalne nijanse, specifično disanje i intonaciju staru nekoliko vekova.

U kontekstu starogradske i varoške muzičke kulture, pojava Emine Zečaj ima neprocenjiv značaj. Dok je građanska pesma devetnaestog i dvadesetog veka težila zapadnoevropskoj harmonizaciji, terciranju i salonskom uobličavanju, Emina je predstavljala onaj najdublji, autohtoni temelj iz kojeg je gradska pesma uopšte mogla da nikne. Njena saradnja sa čuvenim sazlijama, pre svih sa Selimom Salihovićem i Hašimom Muharemovićem, definisala je standard arhaične interpretacije. Njene izvedbe pesama kao što su Snijeg pade na behar, na voće, Moj dilbere i Razbolje se šimšir list otkrivaju sasvim drugu dimenziju tradicije – onu koja ne traži spoljašnji sjaj, već zaranja u mističnu kontemplaciju, čežnju i tihu varošku tugu.

Poreklo i rane godine

Emina Zečaj, rođena Ahmedhodžić, ugledala je svet 1929. godine u srcu starog Sarajeva, na Vratniku, četvrti koja se uzdiže iznad Baščaršije i koja je kroz vekove sačuvala najčistiji duh starobosanskog urbanog načina života. Odrastala je u uglednoj, tradicionalnoj porodici zanatlija i trgovaca, u ambijentu kaldrmisanih sokaka, česama i prostranih avlija ograđenih zidovima od ćerpiča i drvenih taraba. U takvom okruženju, pevanje nije bilo estradna profesija; bilo je sastavni deo kućnog života, intimna molitva i način na koji su žene međusobno delile svoje najdublje emocije, radosti i patnje.

Od najranijeg detinjstva, Emina je slušala pevanje svoje majke, nane i komšinica koje su se okupljale na prelima i sedeljkama. Posedovala je nesvakidašnji dar pamćenja; bilo je dovoljno da samo jednom čuje dugu, složenu baladu od tridesetak strofa pa da je zauvek usvoji, zajedno sa svim suptilnim melizmima i varijacijama. Nikada nije pohađala formalne muzičke škole niti učila solfeđo; njena škola bila je usmena tradicija, prenošena direktno od srca k srcu. Taj način učenja omogućio joj je da sačuva apsolutnu čistoću arhaične dikcije i slobodu fraziranja koja nije sputana zapadnim metričkim kalupima.

Otkrivanje autentičnog talenta i radijski počeci

Decenijama je Emina Zečaj pevala isključivo u krugu porodice i prijatelja, daleko od očiju javnosti, posvećena ulozi supruge i majke. Međutim, njen glas je bio previše izuzetan da bi ostao skriven unutar vratničkih zidina. Početkom šezdesetih godina dvadesetog veka, glas o ženi sa Vratnika koja peva sevdalinke „onako kako se nekada pevalo“ stigao je do vodećih jugoslovenskih muzikologa i etnomuzikologa. Presudan trenutak bio je njen susret sa dr Cvjetkom Rihtmanom, utemeljivačem bosanskohercegovačke etnomuzikologije i profesorom Muzičke akademije u Sarajevu.

Kada je profesor Rihtman prvi put čuo Eminu kako peva uz saz, shvatio je da pred sobom ima dragulj neprocenjive vrednosti – vokalnog arhivara nestalog sveta. Na nagovor stručnjaka, Emina Zečaj 1964. godine pristaje da snimi prve probne zapise za Zvučni arhiv Radio Sarajeva. U radijskom studiju, gde su u to vreme dominirali veliki narodni orkestri pod upravom majstora kao što su bili Jozo Penava i Ismet Alajbegović Šerbo, pojava Emine Zečaj delovala je poput otkrovenja. Ušla je u studio bez pratnje orkestra, samo uz sazliju Selima Salihovića, i otpevala pesme sa takvom dubinom i mirom da su urednici i tonski snimatelji ostali u apsolutnoj tišini.

Zlatno doba, saradnja sa sazlijama i domaća diskografija

Tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina, Emina Zečaj postaje sinonim za izvorni sevdah uz saz. Nije bila česta gošća masovnih festivala niti je jurila za tiražima i hitovima; njeni snimci nastajali su kao trajni dokumenti za radio i televiziju, kao i za odabrana diskografska izdanja „Jugotona“ i sarajevskog „Diskotona“. Svaki njen snimak bio je pravo malo umetničko delo u kojem se reč i ton stapaju u savršeni sklad.

Posebno poglavlje u njenoj karijeri činila je saradnja sa legendarnim majstorima saza. Sa Selimom Salihovićem, skromnim virtuozom čiji su prsti na dugom vratu saza stvarali hipnotički zvuk nalik žuboru planinskog potoka, Emina je snimila najvažniji deo svog repertoara. Kasnije je sarađivala i sa Kadrom Kurtagićem i dr Hašimom Muharemovićem. U tom dijalogu glasa i saza nije bilo kompromisa: saz nije svirao modernu dursko-molsku harmoniju, već je pratio vokalnu liniju u unisonu, sa karakterističnim burdonom i kucanim ritmičkim akcentima koji su pesmi davali arhaičnu mistiku. Njen rad detaljno je analiziran u okviru tema Sevdalinka i starogradska muzika i Pevačice i istorija starogradske pesme.

Njene interpretacije pesama privukle su pažnju filmskih i pozorišnih stvaralaca. Njen glas korišćen je u kultnim igranim i dokumentarnim filmovima, unoseći u filmsku sliku nepatvorenu patinu vremena i miris starog Sarajeva. Nastupala je na svečanim akademijama, univerzitetskim simpozijumima i međunarodnim festivalima folklora, uvek izazivajući duboko poštovanje publike.

Međunarodno priznanje i svetska scena

Prava globalna afirmacija Emine Zečaj započinje krajem dvadesetog i početkom dvadeset i prvog veka, u periodu kada se na globalnom nivou budi interesovanje za izvornu muziku sveta („world music“). Strani producenti i muzikolozi, zasićeni komercijalnim hibridima, tražili su umetnike koji nose apsolutnu izvornost. U tom kontekstu, Emina Zečaj je prepoznata kao jedna od najznačajnijih vokalnih solistkinja tradicionalne muzike na evropskom tlu.

Godine 2003. ugledna međunarodna izdavačka kuća objavljuje njen album „Bosnian Traditional Songs“, koji je doživeo izuzetne hvalospeve u vodećim svetskim muzičkim magazinima poput britanskog „Songlines“-a i „fRoots“-a. Njen glas upoređivan je sa glasom portugalske dive Amalie Rodrigez ili pevačica flamenka, pri čemu su kritičari naglašavali njenu sposobnost da bez ikakvih spoljašnjih efekata prenese univerzalni ljudski bol i čežnju. Gostovala je na koncertima u Beču, Parizu, Berlinu, Amsterdamu i Oslu, pevajući pred publikom koja nije razumela reči bosanskog jezika, ali je nepogrešivo osećala magiju i istinu njenog glasa.

Vokalne osobenosti, tehnika i mikrotonalni stil

Muzikološka analiza vokalne tehnike Emine Zečaj otkriva složenost koja prkosi zakonima zapadne klasične muzike. Njen vokal bio je prirodni, zreli alt izuzetne punoće, sa tamnim, zrnastim tembrom koji je u sebi nosio težinu proživljenog života. Emina nije pevala sa dijafragmalnim forsiranjem kakvo se uči u operskim školama; njeno disanje bilo je potpuno prirodno, meko i nečujno, a glas je rezonovao u grudnoj i kranijalnoj šupljini bez ikakvog napora.

Ključna osobenost njenog stila jeste očuvanje netemperovanih, mikrotonalnih intervala. U pesmama koje potiču iz orijentalnog nasleđa, Emina je koristila tonove koji se nalaze „između“ uobičajenih polustepena klavira. Ti mikrotonalni prelazi davali su njenom pevanju specifičnu lekovitu mekoću i melanholiju koja se ne može notirati standardnim notnim pismom. Njeni ukrasi (trileri i jecaji) nisu bili mehanički; oni su nastajali u grlu kao prirodni izraz unutrašnjeg emotivnog napona, podsećajući na arhaično grleno pojanje balkanskih prostora.

Njena artikulacija bila je besprekorna. Izgovarala je svaki glas sa starinskom preciznošću, dajući puno značenje rečima koje su u savremenom jeziku odavno zaboravljene (pendžer, šedrvan, đulbašča, ašikluk). U njenom pevanju ritam je bio potpuno slobodan – bio je to čisti parlando-rubato, gde je melodija lebdela iznad ritmičkog pulsa saza, stvarajući iluziju večnosti u kojoj je vreme prestalo da teče. U interpretacijama pesama poput Da sam ptica pokazala je kako se i najpoznatiji napevi mogu osloboditi klišea i doživeti kao lična molitva.

Odnos prema tradiciji i duhovna etika

Za Eminu Zečaj pevanje nikada nije bilo posao; bila je to njena duhovna dužnost i moralni čin. Prema tradiciji se odnosila sa dubokom skromnošću i pobožnošću. Odbijala je sve pokušaje producenata da njeno pevanje „modernizuju“ dodavanjem sintisajzera, bubnjeva ili električnih gitara. Smatrala je da bi bilo kakvo dodavanje instrumenata u dijalog glasa i saza predstavljalo skrnavljenje svetinje.

Bila je izuzetno cenjena među mlađim generacijama muzičara koji su tražili povratak korenima. Često su je u njenom domu na Vratniku posećivali mladi pevači, kompozitori i etnomuzikolozi, a Emina ih je dočekivala sa majčinskom toplinom, spremna da satima peva i objašnjava kontekst u kojem je neka pesma nastala. Njena etika bila je jednostavna: govorila je da pesmu ne vredi pevati ako ti srce ne zaigra i ako u nju ne uneseš čitavo svoje biće. U tom smislu, predstavljala je etički korektiv celokupnoj estradi.

Poslednje godine i večni odlazak

Emina Zečaj je dočekala duboku starost u svom rodnom Sarajevu, u miru i dostojanstvu, okružena pažnjom svoje porodice i poštovalaca. Čak i u desetoj deceniji života, njen glas je zadržao prepoznatljivu toplinu i sigurnost intonacije; pevala je i na pragu devedesetih sa istom onom svežinom i iskrenošću sa kojom je nekada pevala u vratničkim baštama.

Preminula je 19. aprila 2020. godine u Sarajevu, u devedeset i prvoj godini života. Sahranjena je na sarajevskom groblju Faletići, u tišini, u vreme pandemijskih mera, ali je vest o njenom odlasku odjeknula širom kulturnog prostora nekadašnje Jugoslavije i svetske scene tradicionalne muzike. Njen odlazak označen je kao kraj jedne čitave civilizacije i zatvaranje poslednjih vrata ka arhaičnom svetu izvornog sevdaha. Iza sebe je ostavila neprocenjivo muzičko blago koje ostaje trajni izvor saznanja za sve buduće generacije koje žele da razumeju odakle je ponikla i šta u svojoj suštini jeste lirska duša varoškog Balkana.

Izvori i dokumentacija

• Zvučni arhiv Radio-televizije Bosne i Hercegovine (BHRT), Sarajevo – zbirka izvornih zapisa Emine Zečaj uz saz (1964–1995).
• Institut za muzikologiju Muzičke akademije u Sarajevu – zbirka terenskih zapisa i intervjua dr Cvjetka Rihtmana sa Eminom Zečaj.
• Diskografski katalog izdanja „Jugotona“, „Diskotona“ i međunarodnih etiketa tradicionalne muzike (World Music).
• Rihtman, Cvjetko: Etnomuzikološke studije o tradiciji pevanja uz saz u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, 1974.
• Monografija: Emina Zečaj – Život uz saz i pjesmu, Sarajevo, 2013.