Zehra Deović

Uvodni portret i kulturni značaj

Zehra Deović predstavlja jedan od najčistijih, najplemenitijih i stilski najdoslednijih vokala u celokupnoj istoriji bosanskohercegovačke i balkanske vokalne baštine. Njen zvonki, kristalno jasni sopran, obojen specifičnom podrinjskom melodijskom bojom i gospodskom suzdržanošću, postao je jedan od temeljnih zvučnih simbola Radio Sarajeva i celokupne posleratne radijske škole sevdaha. U svetu narodne muzike u kojem su estradni trendovi često nametali kompromise, Zehra Deović je punih pet decenija ostala nepokolebljivi bedem izvorne tradicije, umetnica koja nikada nije pristala na komercijalizaciju niti podilazila ukusu prolaznih muzičkih moda.

Njen značaj za starogradsku i građansku pesmu je ogroman. Kao vrsna poznavateljka varoškog melosa gornjeg Podrinja – specifičnog prostora Foče, Goražda i Višegrada gde su se ukrštale istočnobosanske, hercegovačke i sandžačke muzičke struje – Zehra je u radijski arhiv unela pesme izuzetne starine i melodijske složenosti. Njene interpretacije antologijskih numera kao što su Da sam ptica, Snijeg pade na behar, na voće i Razbolje se šimšir list predstavljaju nedostižne uzore vokalnog savršenstva, u kojima se svaki ton kreće sa savršenom lakoćom, a svaka reč zrači dostojanstvom i čistotom. Kroz njeno pevanje, arhaična pesma sa obala Drine dobila je koncertni sjaj i ušla u riznicu evropske lirske baštine.

Poreklo i rane godine

Zehra Deović je rođena 1938. godine u Foči, drevnom gradu na obalama Drine i Ćehotine, mestu koje je vekovima bilo važno trgovačko i kulturno središte na karavanskom putu između Dubrovnika i Carigrada. Foča je imala razvijenu varošku kulturu, sa prelepim baštama, kamenim kućama i bogatim muzičkim životom. Odrastajući u patrijarhalnoj porodici, Zehra je od najranijeg detinjstva slušala pesme koje su se pevale u kući i u susedstvu. Njena majka i nane bile su čuvarke starih podrinjskih pesama, koje su se izvodile acappella ili uz tihu pratnju tepsije i defa.

Ratne godine donele su teška iskušenja njenoj porodici, ali je ljubav prema pesmi ostala nesalomiva. Već kao devojčica u osnovnoj školi, Zehra se isticala svojim glasom koji je prirodno zvonio iznad svih ostalih u horu. Nakon završetka rata, uključuje se u rad fočanskog kulturno-umetničkog društva „Jedinstvo“, gde počinje da nastupa kao solistkinja.

Njen izuzetan talenat brzo je prešao lokalne okvire; muzički stručnjaci koji su posećivali Foču bili su zapanjeni čistoćom njenog glasa i preporučili joj da se prijavi na audiciju Radio Sarajeva. U Foči je naučila autentične varijante podrinjskih pesama, specifične po tome što su imale nešto svetliji, prozirniji melos od teških sarajevskih ravnih pesama, što je savršeno odgovaralo njenom zvonkom glasu.

Razvoj karijere i muzički počeci

Godine 1960. Zehra Deović dolazi u Sarajevo i polaže audiciju na Radio Sarajevu pred najstrožom muzičkom komisijom onog vremena. Njen kristalni sopran, prirodna impostacija i besprekorna artikulacija odmah su osvojili urednike. Primljena je u red stalnih vokalnih solista, gde je započela saradnju sa legendarnim muzičarima poput Ismeta Alajbegovića Šerbe, Jovice Petkovića i vođe tamburaša Jozo Penava.

Za mladu pevačicu iz unutrašnjosti, rad pred mikrofonima Radio Sarajeva bio je ostvarenje snova, ali i velika odgovornost. Pod budnim okom starijih kolega, pre svih Zaim Imamović, Zehra je usavršavala svoju tehniku disanja i učila kako se arhaična pesma prilagođava savremenim orkestarskim aranžmanima a da ne izgubi svoju arhaičnu dušu. Ubrzo postaje jedan od najprepoznatljivijih glasova radio-talasa, čiji su snimci redovno emitovani u najslušanijim emisijama narodne muzike. Radijska disciplina donela joj je sigurnost u nastupima uživo i sposobnost da iz prvog pokušaja u studiju snimi numere koje su odmah ulazile u arhiv.

Zlatno doba, ključne saradnje i diskografija

Šezdesete i sedamdesete godine dvadesetog veka predstavljaju zlatno doba stvaralaštva Zehre Deović. Postaje redovna učesnica Festivala narodne muzike na Ilidži, gde postiže zapažene uspehe i osvaja nagrade stručnog žirija za interpretaciju. Za razliku od mnogih pevača koji su jurili za komercijalnim hitovima, Zehra je na Ilidži i drugim festivalima dosledno izvodila kompozicije koje su se oslanjale na izvorni melos i visoke poetske standarde.

Njena diskografija za „Jugoton“, „PGP-RTB“ i sarajevski „Diskoton“ obuhvata desetine singlova i nekoliko antologijskih LP albuma. Pesma Da sam ptica postala je njen doživotni zaštitni znak, pesma po kojoj su je prepoznavali širom sveta. Pored nje, snimila je neprocenjive verzije numera: Snijeg pade na behar, na voće, Razbolje se šimšir list, „Dvije su se vode zavadile“, „Mlad se Jusuf oženio“, Moj dilbere i „Tebi, majko, misli lete“.

Zehra je bila izuzetno cenjena i van granica Jugoslavije. Nastupala je na velikim međunarodnim festivalima folklora i tradicionalne muzike u Parizu, Briselu, Rimu i Londonu. U tim nastupima, često u pratnji samo jednog instrumenta – saza ili tambure – Zehra je dočaravala svu mistiku i lepotu balkanskog varoškog ambijenta, izazivajući divljenje inostranih etnomuzikologa. U Francuskoj su njene ploče uvrštavane u antologije tradicionalne muzike sveta, uz hvalospeve o kristalnoj boji njenog soprana.

Repertoar, vokalne osobenosti i stil

Glasovni aparat Zehre Deović bio je pravo remek-delo prirode. Posedovala je čist, lirski koloraturni sopran izuzetne visine i zvonkosti. Njen ton je bio svetao, srebrnast, sa prirodnim fokusom koji je bez mikrofona mogao da ispuni velike koncertne prostore. Posebna odlika njenog glasa bila je lakoća kretanja u gornjoj lagi; Zehra je sa zapanjujućom preciznošću pogađala najviše tonove bez ikakvog forsiranja ili promene boje glasa.

Njeno fraziranje odlikovalo se retkom elegancijom. Pevala je dugačke, zaobljene fraze, oslanjajući se na savršenu kontrolu dijafragme. Njena ornamentika bila je suptilna i precizna, tipična za podrinjsku tradiciju u kojoj se ukrasi izvode brzo i meko, bez težine i preterivanja. Zehra je bila majstor akcentuacije; u njenom pevanju svaki stih je zvučao prirodno, prateći melodijsku i logičku liniju bosanskog jezika.

U tematskom pogledu, njen repertoar bio je fokusiran na motive neuslišene ljubavi, devojačke čežnje, vezanosti za rodni kraj i prolaznosti života. Taj melanholični ton nikada nije prerastao u patetiku; u njenoj izvedbi pesma je uvek zadržavala dostojanstvo i uzvišenost, što je osnovno načelo gradske pesme, kako je detaljno opisano u studiji Pevačice i istorija starogradske pesme. Njena interpretacija pesme „Dvije su se vode zavadile“ ostaje uzor kako se kroz melodijski luk dočarava dramatični sukob i tuga u balkanskoj varoši. U pesmi Snijeg pade na behar, na voće pokazala je zadivljujuću sposobnost dočaravanja zimske varoške atmosfere kroz meke, lepršave vokalne linije. Poseban kvalitet Zehrinog izvođenja ležao je u njenoj sposobnosti da iznese najsloženije melizmatičke sklopove bez ikakvog gubitka vokalne prozračnosti. Njen glas nikada nije zvučao preopterećeno; čak i kada izvodi pesme najgušće ornamentike, slušalac ima utisak lepršavosti i bestežinskog stanja. Ta vokalna čednost i kristalna zvonkost činile su je savršenim tumačem pesama koje pevaju o čistim, idealizovanim varoškim ljubavima. Kroz decenije rada na radiju, Zehra je dokazala da istinski narodni umetnik ne mora da podilazi estradnim trendovima da bi ostao trajno upisan u srcima miliona slušalaca.

Odnos prema tradiciji i humanitarni rad

Za Zehru Deović tradicija je bila identitetsko sidro. Smatrala je da narodna pesma predstavlja ličnu kartu jednog naroda i da se prema njoj mora odnositi sa najvećim poštovanjem. Tokom celog svog života borila se za očuvanje izvornog teksta i melodije sevdalinke, odbijajući bilo kakve jeftine modernizacije koje bi narušile njen duh.

Bila je bliska prijateljica i saradnica svojih vokalnih savremenica Beba Selimović i Nada Mamula. Njihov međusobni odnos bio je primer kolegijalnosti, poštovanja i zajedničke borbe za kulturne vrednosti. Pored muzike, Zehra je bila poznata po svom neumornom humanitarnom radu. Tokom ratnih devedesetih godina, ostala je u Sarajevu, neumorno pomažući izbeglicama iz rodnog Podrinja, ranjenicima i deci bez roditelja, priređujući humanitarne koncerte u najtežim uslovima podruma i improvizovanih sala.

Godine 2005. dobila je prestižnu Šestoaprilsku nagradu Grada Sarajeva za izuzetan doprinos kulturi, kao i Povelju za životno delo, čime je zaokružena njena dugogodišnja misija služenja umetnosti i svom narodu. Ta priznanja doživela je sa prepoznatljivom skromnošću, ističući uvek da nagrada pripada pesmi, a ne njoj samoj. Često je govorila da je pesma spasila njenu dušu u najtežim trenucima i da je dug prema pesmi nemoguće vratiti.

Poslednje godine i trajno nasleđe

Pozne godine života Zehra Deović je provela mirno u Sarajevu, okružena poštovanjem mlađih generacija muzičara koji su u njoj videli živu legendu i uzor. Do poslednjeg dana pratila je muzička dešavanja, radovala se uspesima mladih pevača koji su se okretali izvornoj sevdalinki i uvek bila spremna da pruži koristan savet.

Zehra Deović je preminula 30. oktobra 2015. godine u Sarajevu, u sedamdeset i sedmoj godini života. Sahranjena je uz najviše počasti na groblju Bare u Sarajevu. Njena smrt doživljena je kao veliki gubitak za celokupnu regionalnu kulturu. Iza sebe je ostavila blistav umetnički trag – stotine trajnih snimaka u arhivima Radio Sarajeva i diskografskim kućama koji ostaju večni spomenik podrinjskom slavuju. Zehra Deović ostaje zapamćena kao kristalni glas bosanskog sevdaha, umetnica čija pesma nastavlja da sija čistotom i lepotom kroz prostore i vremena.

Izvori i dokumentacija

• Zvučni arhiv Radio-televizije Bosne i Hercegovine (BHRT), Sarajevo – solistički fond Zehre Deović (1960–1995).
• Diskografski arhivi „Jugotona“ (Zagreb) i „Diskoton“ (Sarajevo).
• Kovačević, Krunoslav: Vokalna umetnost sevdalinke – Zehra Deović, Sarajevo, 2011.
• Arhiv Šestoaprilske nagrade Grada Sarajeva (obrazloženje nagrade za 2005. godinu).
• Institut za muzikologiju Muzičke akademije u Sarajevu – zbornik radova o tradiciji podrinjskog varoškog melosa, 2016.