Kako nastaju različite verzije iste pesme

Uvod: Pesma kao fluidan i živ organizam

Jedna od najčešćih zabluda savremenog slušaoca, naviknutog na digitalne servise gde svaka numera ima precizno potpisanog autora, fiksiranu dužinu i jedinstvenu matricu, jeste uverenje da svaka pesma mora imati samo jednu, originalnu i „tačnu“ verziju. Međutim, onog trenutka kada zakoračimo u svet starogradske i tradicionalne gradske muzike devetnaestog i dvadesetog veka, suočavamo se sa sasvim drugačijom ontologijom muzičkog dela. U ovom prostoru pesma nikada nije bila okamenjeni spomenik; ona je bila živi, fluidni organizam koji je neprekidno disao, menjao se, prilagođavao novim sredinama i primao pečate svakog izvođača koji ju je prenosio dalje.

Muzikološko i folklorističko istraživanje otkriva da gotovo nijedna antologijska starogradska melodija ne postoji u samo jednom obliku. Često se dešava da ista melodija u različitim gradovima nosi potpuno različite tekstove; da se isti stihovi pevaju na dve ili tri melodijske varijante; ili da pesma započne svoj život u Bosni kao orijentalni sevdah, pređe u Vojvodinu gde se pretvori u živahni tamburaški dvočetvrtinski ritam, a zatim završi u beogradskim salonima kao setna violinska romansa. Razumevanje ovih mehanizama variranja omogućava nam da proniknemo u samu srž balkanske urbane kulture, koja je počivala na slobodnoj razmeni, kreativnoj aproprijaciji i neprekidnom ponovnom rađanju stihova.

Mehanizmi usmene transmisije u gradskoj sredini

Iako je gradska pesma nastajala u pismenom okruženju – gde su postojale novine, zbirke poezije i notna izdanja – njen primarni način širenja i opstanka bila je usmena transmisija. Pesme su se prenosile „po sluhu“. Mladi pevač ili svirač u kafani čuo bi pesmu od starijeg kolege, zapamtio melodiju i veći deo teksta, a zatim bi je sutradan svirao u drugom lokalu.

U tom procesu usmenog prenošenja neminovno je dolazilo do promena: 1. Zaboravljanje stihova: Ukoliko bi izvođač zaboravio pojedine reči ili čitavu strofu, on nije prekidao nastup; umesto toga, na licu mesta je improvizovao nove rime ili ubacivao strofe iz neke druge, srodne pesme koje su se metrički uklapale. 2. Prilagođavanje sopstvenom vokalnom rasponu: Pevači su menjali tonalitete, pojednostavljivali preteške melodijske skokove ili dodavali sopstvene vokalne ukrase koji su vremenom postajali sastavni deo melodije. 3. Reakcija na publiku: U zavisnosti od toga da li je publika u kafani bila raspoložena za tugu ili veselje, izvođači su menjali tempo – usporavali pesmu u elegični rubato ili je ubrzavali do furioznog igračkog tempa.

Geografsko lutanje i topografske adaptacije stihova

Jedan od najfascinantnijih fenomena u istoriji gradske pesme jeste topografska adaptacija. Kada bi pesma nastala u jednom gradu prešla reku ili planinu i stigla u novu sredinu, lokalni pevači su osećali potrebu da je „pripitome“ i približe sopstvenoj publici. To se najčešće postizalo promenom geografskih imena, naziva reka, planina, varoških mahala ili imena lokalnih lepotica.

Tako se motiv devojke koja stoji na reci menjao u zavisnosti od geografije: u Beogradu je to bila Sava ili Dunav, u Šapcu Sava, u Mostaru Neretva, a u Kragujevcu Lepenica. Isti ljubavni dijalog koji se u Sarajevu odvijao „kraj pendžera u mahali“, u Novom Sadu se selio „pred kapiju pod lipom“, a u Dubrovniku „pod voltove u kali“. Ova geografska elastičnost omogućila je pesmama da prežive u najrazličitijim kulturnim ambijentima, jer je svaka varoš verovala da pesma peva upravo o njenim ulicama i njenim ljudima.

Slučaj 'U tem Somboru': Od lokalne anegdote do varoške himne

Najbolji primer kako lokalni kontekst stvara varijante jeste slavna vojvođanska pesma U tem Somboru. Prema muzikološkim svedočanstvima, ova pesma je krajem devetnaestog veka imala sasvim drugačiji tekst koji je govorio o varoškim anegdotama, konjima, fijakeristima i specifičnim somborskim kafanama.

Kada je pesma prešla u Novi Sad, Suboticu i Pančevo, tekst je počeo da se menja. Pojavile su se varijante: „U tem Novom Sadu“, „U tem Vršcu varoši“ ili „U tem Belom Gradu“. Svaka varoš je pokušavala da prisvoji poletni ritam i pevljivu melodiju. Tek kada je doajen Zvonko Bogdan kanonizovao somborsku verziju, učvrstivši stihove o „svega ima, to istina, pa i žene piju vina“, pesma je dobila svoj konačni oblik u opštoj svesti naroda, ostavši trajni zvučni spomenik bačke varoši.

Misterija sefardske melodije: 'Kad ja pođoh na Bembašu'

Još kompleksniji i dublji primer melodijskog lutanja predstavlja himna Sarajeva – pesma Kad ja pođoh na Bembašu. Iako je generacije Sarajlija smatraju najizvornijom sevdalinkom, etnomuzikološka istraživanja otkrila su njeno fascinantno multikulturalno poreklo.

Melodija ove pesme zapravo potiče iz liturgijske tradicije sefardskih Jevreja koji su nakon progona iz Španije 1492. godine našli utočište u gradovima Osmanskog carstva, uključujući Sarajevo. Sefardi su ovu melodiju pevali kao molitvenu himnu „Adon Olam“. Tokom vekova zajedničkog života u sarajevskim mahalama, melodija je prešla među hrišćansko i muslimansko stanovništvo. Turski vojnici su na nju pevali vojničke koračnice, dok su sarajevske meraklije na istu melodiju spevali stihove o odlasku na Bembašu i pogledu na lepu Janju koja u bašči stoji. Predratni bard Mijat Mijatović snimio je ovu numeru na šelak ploči, doprinevši da ova sefardsko-orijentalna fuzija postane nezaobilazni deo gradskog repertoara širom Balkana.

Tragični genije Dragiša Nedović: Kada autor nestane u narodu

Govoreći o transformacijama gradskih pesama, nemoguće je zaobići tragičnu sudbinu kragujevačkog pesnika i kompozitora Dragiše Nedovića (1916–1966). Nedović je bio autentični genije usmenog stiha i melodije. Samouki muzičar sa gitarom, Nedović je putovao po Bosni, Dalmaciji i Srbiji, upijajući lokalne govore i muzičke stilove.

Nedović je napisao stotine pesama koje su bile toliko savršeno saobražene lokalnom duhu da su odmah proglašene „izvornim narodnim pesmama“, dok je ime autora potpuno zaboravljeno: - U Bosni je napisao pesmu „U srcu mom teče Miljacka“, koju su decenijama svi smatrali vekovnim sevdahom. - U Dalmaciji je stvorio serenade „O lipa teta Mare“ i „Kad si bila mala Mare“, koje su Dubrovčani i Splićani pevali kao svoje izvorne primorske melodije. - U Srbiji je napisao antologijske pesme „Stani, stani, Ibar vodo“ i „Obro sam bostan“.

Pevači su menjali Nedovićeve stihove, skraćivali strofe i prilagođavali ih sopstvenom stilu. Nedović je decenijama vodio sudske sporove kako bi dokazao svoje autorstvo, živeći u siromaštvu i bolesti, dok su se na njegovim pesmama prodavali milioni ploča. Njegova sudbina je najdrastičniji dokaz kako narodna i kafanska praksa nemilosrdno „prisvaja“ autorsko delo, pretvarajući ga u anonimno opšte dobro.

Fenomen lutajućih strofa i kafansko spajanje nespojivog

U folkloristici je dobro poznat fenomen lutajućih strofa (vagabundirajuće strofe). Reč je o univerzalnim pesničkim formulama koje nisu vezane za jednu određenu kompoziciju, već slobodno „putuju“ iz pesme u pesmu.

Najčešći primeri ovih formula jesu stihovi poput:

„Vino pije grof od Sombora...“
„Bolujem ja, boluješ ti, bolujemo od ljubavi...“
„Kradem ti se u večeri, pod pendžere...“

Kada bi kafanski pevač osetio da pesma gubi ritam ili da gost za stolom traži dodatni emocionalni naboj, on bi usred izvođenja pesme poput Kradem ti se u večeri ili Tiho noći ubacio strofu iz neke sasvim druge pesme. Ukoliko bi se ta kombinacija pokazala uspešnom kod publike, orkestar bi je zadržao u stalnom repertoaru, stvarajući hibridnu verziju koja se dalje širila kroz druge kafane.

Dijalekatske i jezičke mutacije: Ekavica, ijekavica i lokalni govori

Prelazak pesme iz jednog jezičkog područja u drugo donosio je nužne fonetske i dijalekatske mutacije. Zamena jata – prelazak iz ekavice u ijekavicu i obrnuto – često je zahtevao metrička prilagođavanja. Na primer, reč „dijete“ ima tri sloga, dok reč „dete“ ima dva; ta razlika od jednog sloga u stihu zahtevala je od pevača da promeni melodijsku frazu, da produži notu ili da ubaci pomoćnu rečcu („moje dete“, „dijete drago“) kako bi se očuvao ritmički balans takta.

Ove jezičke adaptacije bile su potpuno prirodne. Pesma Tamo daleko, nastala na Krfu u dramatičnim danima Prvog svetskog rata, pevala se u bezbroj varijanti: u jednima se pevalo „Tamo je selo moje, tamo je Srbija“, u drugima „Tamo je Šumadija“, dok su prekodrinski i crnogorski dobrovoljci pevali „Tamo je moja kuća, tamo je Hercegovina“ ili „tamo je Crna Gora“. Pesma je tako funkcionisala kao zajednički imenitelj koji ujedinjuje različite zavičajne identitete.

Diskografska fiksacija: Kako su gramofon i radio zaustavili variranje

Ovaj vekovni proces slobodnog variranja i mutacije pesama počeo je naglo da usporava i gubi na snazi pojavom masovnih medija – gramofonske ploče i radio-difuzije. Kada su solisti poput Predraga Gojkovića Cuneta ili Danice Obrenić snimili određenu verziju pesme na ploči ili za zvučni arhiv Radio Beograda, ta snimljena verzija je, zahvaljujući autoritetu institucije i stotinama hiljada emitovanja, postala „zvanična“.

Mlađi pevači više nisu učili pesme od starijih kafanskih kolega, već su preslušavali ploče i skidali melodiju ton po ton, ponavljajući tačno one stihove i ukrase koje je zabeležio radijski solista. Gramofon je tako zamrznuo pesmu u vremenu. Sa jedne strane, time je sprečeno dalje propadanje i vulgarizacija tekstova; sa druge strane, zaustavljen je onaj spontani, živi proces narodnog stvaralaštva koji je vekovima obogaćivao našu muzičku riznicu.

Zašto ne postoji jedna 'prava' verzija starogradske pesme

Zaključak koji savremeni istraživač i ljubitelj starogradske muzike mora izvući jeste da traganje za jednom jedinom „autentičnom“ ili „pravom“ verzijom predstavlja metodološku zabludu. Lepota starogradske pesme leži upravo u njenoj mnogolikosti, u njenoj sposobnosti da istovremeno pripada i Somboru i Beogradu, i Sarajevu i Mostaru, i Skoplju i Dubrovniku.

Svaka varijanta nosi u sebi pečat jednog vremena, jednog grada i jedne ljudske sudbine. Umesto da suprotstavljamo verzije jedne drugima, treba ih posmatrati kao grane istog bogatog drveta koje crpi snagu iz zajedničkog kulturnog korena. Upravo u toj nesavršenoj, promenljivoj i večno živoj strukturi leži tajna besmrtnosti starogradske muzike.

Redakcija