Prvi snimci i gramofonske ploče

Uvod: Revolucija zabeleženog zvuka i susret tradicije sa mehanikom

Kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka doneli su čovečanstvu jedan od najepohalnijih tehnoloških izuma u celokupnoj istoriji civilizacije – mogućnost mehaničkog beleženja i reprodukcije ljudskog glasa i muzike. Do tog prelomnog trenutka, muzika je bila efemerna umetnost; postojala je samo u vremenu svog neposrednog izvođenja i nestajala onog trenutka kada bi poslednji ton utihnuo u vazduhu. Jedini način da se melodija sačuva bio je komplikovani sistem notnog pisma, dostupan samo muzički obrazovanoj manjini, ili nepouzdano ljudsko pamćenje koje je kroz generacije neminovno menjalo i gubilo izvorne oblike.

Pojavom Edisonovog fonografa 1877. godine, a naročito Berlinerovog gramofona sa ravnim diskovima krajem osamnaestih godina devetnaestog veka, zvuk je po prvi put dobio svoje materijalno telo. Muzika je postala opipljiv predmet – roba koja se mogla kupiti, poneti kući, pokloniti i slušati bezbroj puta u intimnosti sopstvene sobe. Za Balkan, prostor bogat usmenom tradicijom, varoškim pesmama i sevdahom, dolazak gramofona značio je pravu kulturnu revoluciju. Gramofonska ploča na 78 obrtaja u minutu postala je most koji je pesmu sa seoskog gumna, varoške mehane i skadarlijske kaldrme preneo direktno u večnost.

Osvit diskografije: Fonografi, voštani valjci i prve terenske ekspedicije

Pre nego što su se pojavile klasične gramofonske ploče od šelaka, prvi zvučni zapisi na našim prostorima nastajali su na fonografskim voštanim valjcima. Prve demonstracije fonografa u Beogradu i Zagrebu zabeležene su već početkom devedesetih godina devetnaestog veka, kada su putujući iluzionisti i pronalazači u kafanama i dvoranama hotela prikazivali „aparat koji govori ljudskim glasom“, naplaćujući ulaznice radoznaloj publici.

Međutim, prva ozbiljna naučna i komercijalna snimanja počinju oko 1900. godine. Etnografi i muzičari prepoznali su značaj ovog aparata za beleženje nestajućeg folklora. Istovremeno, inostrane kompanije koje su proizvodile gramofone shvatile su jednostavnu poslovnu istinu: niko neće kupiti skupi gramofonski aparat ukoliko na raspolaganju nema ploče sa muzikom koju voli i razume. Tako je započeo proces sistematskog lova na balkanski muzički repertoar.

Putujući snimatelji velikih evropskih kompanija na Balkanu

Pošto u gradovima jugoistočne Evrope u to vreme nisu postojale fabrike za izlivanje ploča niti stalni snimateljski studiji, velike zapadnoevropske i američke diskografske kuće slale su svoje mobilne tehničke ekipe na teren. Vodeći među njima bili su giganti tog doba: - The Gramophone Company (poznata po čuvenom zaštitnom znaku His Master's Voice sa psom Niperom) iz Londona i Hanovera, - Zonophone, - Odeon i Beka Grand iz Berlina, - Pathé Frères iz Pariza, - te kasnije Edison Bell Penkala (EBP) iz Zagreba.

Legenda svetske diskografije, inženjer Fred Gejsberg (Fred Gaisberg), zajedno sa svojim kolegama Francom i Vilijamom Hamilom, krstario je Evropom noseći stotine kilograma teške opreme: voskove za urezivanje brazda, mehaničke membrane, velike metalne levkove za prijem zvuka i aparature pokretane tegovima. Njihove ekspedicije u Beograd, Zagreb, Ljubljanu, Sarajevo i Skoplje između 1900. i 1914. godine donele su prve trajne snimke vodećih orkestara, pevačkih društava i solista tog vremena.

Hotelske dvorane kao improvizovani zvučni studiji

U nedostatku namenskih akustičkih prostora, strani snimatelji su kao studije koristili sale vodećih gradskih hotela. U Beogradu su to bili hoteli „Pariz“, „Grand“, „Kasina“ i „Balkan“ na Terazijama; u Zagrebu hotel „K caru austrijskom“ i „Esplanade“; u Sarajevu hotel „Evropa“. Te sobe su bile tapacirane teškim ćilimima i zavesama kako bi se ublažio eho, a muzičari su morali da se tiskaju neposredno ispred uskog metalnog levka.

Akustičko snimanje (pre uvođenja mikrofona 1925. godine) predstavljalo je ogroman fizički napor. Levak je prihvatao samo mehanički pritisak vazduha koji je direktno pomerao iglu za urezivanje u meki voštani disk. Zato su pevači morali da pevaju iz sveg glasa, bukvalno gurajući glavu u levak, dok su gudači i duvači morali da stoje na povišenim platformama. Najmanji kašalj, pogrešan korak ili pad gudala značio je uništenje skupocenog voštanog diska i ponavljanje snimanja ispočetka. Voštane matrice su zatim pažljivo pakovane u sanduke sa piljevinom i vozom slane u fabrike u Hanoveru, Beču ili Londonu na galvansku obradu i presovanje šelak ploča.

Mijat Mijatović: Prvi kralj balkanske diskografije

Apsolutna zvezda rane diskografske produkcije na Balkanu bio je beogradski advokat i pevač Mijat Mijatović (1887–1937). Mijatović je bio fascinantna pojava: čovek visokog građanskog obrazovanja, doktor prava, koji je istovremeno posedovao raskošan vokalni talenat i neizmernu ljubav prema pesmama beogradskih mahala, vranjskom melosu i sevdahu.

Mijatović je snimio na stotine ploča za kuće Odeon, Favorite i Gramophone. Njegov stil je bio preteča moderne šansone: savršena dikcija, izuzetna glumačka sugestivnost i vokalna fleksibilnost. Pesme poput Donesi vina, krčmarice, Na kraj sela čađava mehana i sevdalinke Kad ja pođoh na Bembašu prodate su u desetinama hiljada primeraka širom Kraljevine SHS, ali i u Americi, gde su ih kupovali naši iseljenici. Mijatović je dokazao da domaća pesma može biti vrhunski komercijalni proizvod koji donosi profit i izvođaču i izdavaču.

Sofka Nikolić: Fenomen međunarodnog trijumfa i tiraži bez presedana

Ako je Mijatović bio kralj, onda je neprikosnovena carica predratne diskografije bila Sofka Nikolić (1907–1982). Rođena u muzičkoj porodici u Sremu, Sofka je posedovala alt neslućene emotivne snage, dramatičnosti i raspona. Njen dolazak u beogradsku Skadarliju krajem dvadesetih godina označio je početak histerije kakva na našim prostorima pre toga nije viđena.

Sofka je za diskografske kuće snimila preko stotinu ploča. Njen snimak numere Ciganka sam mala i verzije pesme „Donesi vina, krčmarice“ dostizale su astronomske tiraže od preko 100.000 primeraka u vreme kada je posedovanje gramofona još uvek bilo luksuz! Postala je druga najtiražnija pevačica u Evropi, odmah iza legendarne francuske zvezde Ivone Ševalije. Sofka je putovala u Berlin, Beč i Budimpeštu na direktna snimanja u najmodernijim električnim studijima, a njene ploče su se vrtele u pariskim i berlinskim salonima.

Vuka Šeherović i sevdalijski zvučni talas na šelaku

Pored Sofke, velika zvezda međuratne diskografije bila je Vuka Šeherović (1903–1976), čuvena „kraljica sevdaha“. Vuka je donela autentični bosanski i sandžački sevdah u srce beogradske diskografske scene. Njen glas – taman, opor, pun iskonskog derta – bio je idealan za šelak ploče na 78 obrtaja.

Vuka je snimala u pratnji najboljih orkestara tog vremena, uključujući orkestar braće Cicvarić iz Šapca. Njeni snimci sevdalinki i gradskih pesama predstavljaju neprocenjive dokumente o tome kako se sevdah pevao pre radijske standardizacije: slobodno, sa bogatim melizmima, naglim uzdasima i bez straha od emotivne ogoljenosti. Gramofon je omogućio da sevdalinka napusti uske granice bosanskih avlija i postane omiljeni žanr građanske publike u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani.

Stanislav Binički i prva orkestarska snimanja Kraljeve garde

Diskografija s početka veka nije beležila samo kafanske soliste; ona je imala i presudnu ulogu u očuvanju nacionalnog orkestarskog zvuka. Kompozitor, dirigent i pedagog Stanislav Binički (1872–1942), stojeći na čelu Orkestra Kraljeve garde, realizovao je neka od najvažnijih ranih instrumentalnih snimanja za strane izdavače.

Binički je na pločama zabeležio vojne koračnice, uvertire, spletove narodnih i varoških melodija, kao i sopstvena dela. U burnim godinama Prvog svetskog rata i neposredno nakon njega, na pločama je ovekovečena i pesma Tamo daleko, koja je postala himna stradanja i vaskrsa srpske vojske na Krfu. Zahvaljujući Biničkom i gramofonskim pločama, ove kompozicije su preživele ratna razaranja i ostale urezane u kolektivnu svest naroda. Kasnije će i violinista Vlastimir Pavlović Carevac nastaviti ovu tradiciju, pripremajući teren za novu eru radijskih i diskografskih snimaka.

Tehnološki format 78 obrtaja: Kako su tri minuta definisala pesmu

Tehnološki okvir gramofonske ploče na 78 obrtaja u minutu (sa prečnikom diska od 25 centimetara, odnosno 10 inča) nosio je u sebi jedno neumoljivo ograničenje: maksimalno trajanje snimka na jednoj strani iznosilo je između tri minuta i tri minuta i dvadeset sekundi. To tehničko ograničenje izvršilo je dubok i trajan uticaj na samu strukturu starogradske pesme.

Do pojave gramofona, pesma se u kafani ili na seoskom poselu pevala bez vremenskih granica; pevač je mogao da ponavlja strofe, da improvizuje i rasteže pesmu i po petnaest minuta ukoliko je atmosfera to zahtevala. Međutim, pred snimateljskim levkom muzičari su morali da se povinuju satu. Pesme su morale biti dramaturški sažete: 1. Odbačene su suvišne i ponavljajuće strofe, zadržavajući se samo tri do četiri najefektnije. 2. Instrumentalni uvodi i međuigre su precizno tempirani na po petnaest do dvadeset sekundi. 3. Uvedena je stroga struktura: strofa – refren – solo – strofa – refren – završni akord.

Format od tri minuta postao je standard koji je preživeo šelak ploče i preselio se kasnije na vinilne singlove na 45 obrtaja, a potom i na modernu pop pesmu. Gramofon je tako disciplinovao narodnu i varošku improvizaciju, pretvorivši je u precizno organizovanu muzičku minijaturu.

Značaj rane diskografije za očuvanje kulturnog identiteta

Gledano iz današnje perspektive, rane gramofonske ploče na 78 obrtaja predstavljaju neprocenjivo kulturno blago prvog reda. One su jedini autentični prozor kroz koji možemo čuti stvarni zvučni pejzaž gradova od pre stotinu i više godina. Bez njih, naša predstava o muzičkom životu starog Beograda, Šapca, Sarajeva ili Novog Sada bila bi svedena na neme novinske hronike i blede fotografije.

Šelak ploče su sačuvale glasove ljudi koji su stvarali građansku kulturu, njihove specifične akcente, zaboravljene fraze i arhaične instrumentalne tehnike. One svedoče o vremenu kada je pesma bila iskrena, kada tehnologija nije služila za veštačko ulepšavanje nesavršenih glasova, već za verno beleženje nepatvorene ljudske duše. Zato je digitalizacija i restauracija ovih zvučnih spomenika dug koji imamo prema onima koji su na krhkom šelaku ostavili neizbrisiv trag našeg postojanja.

Redakcija