Da smo se ranije sreli
Gorka lirska ispovest o zakasneloj ljubavi
Bili bismo srećni mi,
Al' kasno je sada, mila,
Za nas dvoje ljubavi!
Sudbina je htela to,
A ti si u mome srcu,
Ostala k'o večni bol.
I lišće po parku vri,
Niko me ne pita više,
Zašto mi srce suzi.
Drukčije bi bilo sve,
Ovako nam osta samo,
U tuzi da sanjamo sne!
Istorijski i muzikološki kontekst
Romansa „Da smo se ranije sreli“ predstavlja jedno od najpopularnijih i najčešće pevanih dela građanskog sentimentalizma u celokupnoj starogradskoj baštini. Nastala u prvoj polovini dvadesetog veka u beogradskom varoškom miljeu, pesma tretira univerzalnu dramu „zakasnele ljubavi“ – susret dve srodne duše u trenutku kada su bračne ili društvene obaveze već zapečaćene. Ovaj motiv nemogućeg izbora između moralne dužnosti i autentične strasti činio je pesmu izuzetno bliskom građanskoj publici tog doba.
U muzičko-morfološkom smislu, kompozicija je koncipirana kao klasična salonska romansa u sporom tempu, oslonjena na meki molski tonalitet. Melodijska linija je izrazito elegantna, sa dugim frazama koje podsećaju na stil francuskih šansona i ruskih varoških romansi. Harmonizacija se odlikuje upotrebom septakorada koji pojačavaju osećaj unutrašnjeg rascepa i melanholije. Pevački stil zahteva veliku suptilnost, mekoću i odsustvo vike, jer je pesma koncipirana kao intimni šapat upućen ženi koja nikada neće postati supruga.
Antologijske interpretacije ove pesme ostvarili su Predrag Gojković Cune, Živan Milić, Olivera Marković i Zvonko Bogdan. Njena vanvremenska popularnost potvrđuje da je tema propuštene sreće i sudbinske neminovnosti jedan od najtrajnijih stubova starogradske muzičke estetike.