Za jedan časak radosti
Uzvišeni stihovi o spremnosti da se za trenutak sreće da čitav život
Hiljadu dana žalosti,
Za malo sreće, ljubavi,
Celi život u tuzi!
Kao magla nad rekom,
Tek što se ljubav javi,
Već nesta u daljini!
Al' u njoj beše gorčina,
Popio sam je do dna,
Bez reči i bez uzdaha.
Hiljadu dana žalosti,
Sudbino moja surova,
Bez milosti i spasa!
Istorijski i muzikološki kontekst
Romansa „Za jedan časak radosti“ predstavlja arhetipski obrazac građanske melanholije i poetskog fatalizma s kraja devetnaestog veka. Autorstvo stihova i muzike ostalo je u sferi anonimnog salonskog stvaralaštva, ali se u strukturi teksta jasno prepoznaje uticaj tadašnje popularne nemačke i ruske romantičarske poezije prevedene na srpski jezik. Osnovna tema pesme je tragična disproporcija između kratkotrajnog trenutka ljubavne opijenosti („jedan časak radosti“) i beskrajnog trajanja patnje koja nakon njega sledi („hiljadu dana žalosti“).
Muzikološka analiza ukazuje na salonsko poreklo melodije, sa karakterističnim molskim lestvičnim nizom i uzdahnim pauzama na krajevima stihova. Kompozicija se izvodi u sporom, rubato maniru, gde ritam ne služi za igru, već isključivo kao okvir za vokalnu modulaciju i deklamaciju teksta. Harmonizacija uključuje upotrebu umanjenih septakorada i alterovanih dominanti, što svedoči o višoj muzičkoj pismenosti autora u poređenju sa jednostavnim seoskim folklorom.
Ova romansa bila je omiljena na repertoaru prvih radijskih pevača između dva svetska rata, a svoje najlepše interpretacije dobila je u izvođenjima Danice Obrenić, Živana Milića i Predraga Gojkovića Cuneta. Njena suzdržana otmenost i odsustvo bilo kakve estradne buke čine je vrhunskim primerom građanske muzičke kulture koja je umela da tugu pretvori u najviši estetski doživljaj.