Ti bi htela pesmom da ti kažem
Remek-delo uzdržanog lirizma i beogradske građanske romantike
Koliko te srce moje voli,
Al' su reči preslabe i blede,
Da iskažu šta mi dušu mori.
Pevao bih o toj našoj sreći,
Al' suze mi zaiskre u oku,
Što ti ljubav ne znam drukče reći.
Sve što usna kazati ne može,
Da bez tebe ja ne živim više,
Da si moja i pod ovom kožom.
Al' pesma je premalena za to,
Moja ljubav veća je od pesme,
Moje milo i rođeno zlato!
Istorijski i muzikološki kontekst
Romansa „Ti bi htela pesmom da ti kažem“ pripada najužem jezgru klasičnog starogradskog kanona. Njen autor je Mita Delibašić, pravnik, muzičar i istaknuti pripadnik beogradskog građanskog kruga s početka dvadesetog veka. Pesma se bavi suštinskim paradoksom muzičke i pesničke umetnosti: nemoći reči i zvuka da do kraja izraze dubinu autentičnog ljubavnog osećanja. Dok draga traži zvučni dokaz ljubavi u obliku pesme, lirski subjekat shvata da je svaka pesma bleda senka stvarnog unutrašnjeg doživljaja.
U muzičko-teorijskom smislu, pesma je građena kao nežna, salonska romansa u tročetvrtinskom ritmu valcera. Melodija teče u mekom molu, sa prefinjenim dinamičkim nijansiranjem koje izbegava nagle skokove i glasan ton. Vokalna linija zahteva besprekornu dikciju, topao baritonski ili tenorski tembar i suptilnu upotrebu rubata. U instrumentalnoj pratnji dominiraju violine sa prigušivačima, basprimovi i diskretna gitarska harmonija, što stvara intiman ambijent bidermajerskog salona.
Kroz interpretaciju Predraga Gojkovića Cuneta, pesma je postala muzička lekcija iz stila, otmenosti i vokalne discipline. Cune je svojim gospodskim manirem pokazao kako se peva prava starogradska pesma, bez suvišnih trilera i estradnih manira. Pored njega, pesmu su sa velikim uspehom pevali i Zvonko Bogdan i Danica Obrenić, potvrđujući njenu trajnu vrednost.