Ima dana
Poznata i kao: Ima dana kada ne znam šta da radim
Himna kafanskog derta i prolaznosti vremena
Ima noći kada ne mogu da spim,
Ima dana kada tugu ja hladim,
Ima noći kad bez tebe ja mrem!
Da u nju stane sva moja bol,
Ima noći kada sećanja vrište,
Dok tambura jeca za stolom tim.
Da ti čujem onaj korak lak,
Al' sudbina zla nas rastavila,
I u dušu uselila mrak.
Osta' samo u srcu rana,
Tamburaši, svirajte mi tiše,
Za dane kojih nema više!
Istorijski i muzikološki kontekst
Pesma „Ima dana“ ubraja se među najsnažnije i najpotresnije ispovedne romanse starogradskog korpusa. Nastala u krugovima beogradske i vojvođanske međuratne boemije, pesma se često vezuje za tekstualna predanja Milorada Gajića i kafanskih muzičara koji su noći provodili u Skadarliji i na beogradskoj periferiji. Njen osnovni motiv je stanje hronične, opsesivne melanhonije – unutrašnjeg nemira koji se manifestuje kroz nesanicu, gubitak orijentacije i nemogućnost pronalaženja smisla nakon odlaska voljene osobe.
U kompozicionom pogledu, pesma je izvanredan primer varoške romanse u laganom andante tempu. Melodijska fraza kreće se u dubokom molu, sa karakterističnim ponavljanjem početnog motiva („Ima dana... Ima noći...“) koji deluje poput hipnotičke mantre bola. Ritam je elastičan, sa stalnim rubato oscilacijama koje diktira pevačeva emotivna ekspresija. U aranžmanima za tamburaški zbor ili violinski ansambl, melodija se razvija kroz suptilne polifone linije koje stvaraju utisak jecaja instrumenata.
Antologijska izvođenja ostvarili su velikani srpske muzike, među kojima se izdvaja interpretacija Zvonka Bogdana i Predraga Gojkovića Cuneta. Njihova izvođenja karakteriše potpuna odmerenost i aristokratska suzdržanost, čime se dokazuje da najdublja kafanska tuga ne traži patetiku, već vrhunsku vokalnu zrelost i iskrenost.