Prošetala Ana pelivana
Varoška anegdota o cirkusu, pehlivanu i beogradskoj devojci
Kroz varoške sokake i trgove,
Na njoj svila i kadifa sjajna,
A u oku želja beskrajna!
Zavirivale iza šalukatra,
Ko je Ana što po gradu šeta,
I momačka srca redom smeta?
Za gospodu varošku ne mari,
Ona čeka svoga pelivana,
Što na žici čuda čini sama!
Ana čeka kad će dragi doći,
Prošetala Ana pelivana,
Ostala je pesma iz davnina!
Istorijski i muzikološki kontekst
Starogradska šaljiva i ljubavna pesma „Prošetala Ana pelivana“ dragoceno je svedočanstvo o cirkuskoj i varoškoj zabavnoj kulturi na Balkanu krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Reč „pelivan“ (turskog i persijskog porekla) izvorno označava rvača, akrobatu ili cirkuskog hodača po žici. Dolazak putujućih pelivana i cirkuskih trupa u provincijske gradove bio je prvorazredna senzacija koja je remetila miran i monoton građanski život. U ovoj pesmi, lepa varošanka Ana zaljubljuje se upravo u akrobatu, prkoseći lokalnom malograđanskom moralu i radoznalim pogledima iza spuštenih šalukatri.
Sa muzikološkog stanovišta, pesma se odlikuje temperamentnim, poskočnim dvočetvrtinskim ritmom. Melodija nosi elemente srpske varoške igre oplemenjene orijentalnim ritmičkim začinima koji dočaravaju egzotiku cirkuske arene. Dijaloška i narativna forma omogućava pevaču scensku igru i humorističko nijansiranje, dok orkestarska pratnja (tambure, violina, harmonika) donosi brze pasaže koji imitiraju pokrete akrobate na žici.
Pesmu su sačuvali od zaborava predratni i posleratni kafanski i radijski pevači, među kojima su se isticali Predrag Živković Tozovac i ansambli skadarlijske scene. Ona pruža redak i dragocen uvid u varošku svakodnevicu, gde su se iza prividno strogih kapija rađale nesvakidašnje ljubavi i fascinacije prolaznim svetom cirkusa i slobode.