Sinoć kad je pao mrak
Vedra varoška igra reči o susretu na kapiji
Seo sam u čun,
Mesec sija k'o srebrnjak,
A Dunav je pun!
Preko vode te,
Dok su tihi noćni vali,
Šaptali mi sve.
Zapevala glas,
Da joj kažem kol'ko volim,
Njen devički stas.
Ponoćni je čas,
Nek' se spoje srca naša,
Dunav čuva nas!
Istorijski i muzikološki kontekst
Pesma „Sinoć kad je pao mrak“ klasičan je primer srpske gradske noćne serenade s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Scena noćnog prelaska reke čamcem, obasjanim mesečinom, kako bi se došlo pod prozor voljene devojke, predstavlja jedan od najplodnijih toposa evropskog romantizma koji je u Podunavlju dobio specifičnu lokalnu boju. U ambijentu starog Zemuna, Novog Sada ili beogradske varoši, reka nije bila prepreka, već romantični put ljubavi i avanture.
Sa muzikološke tačke gledišta, pesma se odlikuje poletnim, talasastim dvočetvrtinskim ili umerenim šestosminskim ritmom koji podseća na ritmičko zaranjanje vesala u mirnu rečnu površinu. Melodija je vedra i svetla, bez teškog patosa koji odlikuje tužbalice, oslanjajući se na tradiciju bidermajerskih i primorskih barkarola prilagođenih panonskom senzibilitetu. Vokalna linija je izrazito melodiozna, sa skokovima koji dočaravaju mladalački optimizam i radost susreta.
U posleratnim decenijama, pesmu su sa uspehom negovali solisti poput Predraga Gojkovića Cuneta i Dušana Jakšića, kao i brojni tamburaški ansambli. Njena laka, pamtljiva melodijska fraza učinila ju je omiljenom u kafanskom noćnom repertoaru, gde je funkcionisala kao idealan prelaz između tihe melanholije i opšteg varoškog veselja.