Tekla voda na valove
Pesma o reci, valovima i nezaustavljivom toku mladosti
Kraj varoši do zore,
Na toj vodi prala platno,
L'jepa Mara do podne.
Sa visokog mosta tog:
„Pomaže Bog, l'jepa Maro,
Uteho života mog!”
Što mi mutiš vodu tu,
Kako ću ja platno b'jelit',
U tom mutnom talasu?”
Već ti mutim pamet tu,
Dođi meni ove noći,
Da ljubimo u snu!”
Istorijski i muzikološki kontekst
Pesma „Tekla voda na valove“ pripada starom sloju srpskih, crnogorskih i bosanskih varoških poskočica koje tematizuju susret mladića i devojke na gradskoj reci. Scena pranja i beljenja platna na rečnim brzacima i valovima bila je vekovima svakodnevni ženski posao, ali i retka prilika za javni kontakt i verbalno nadmudrivanje sa mladićima koji su posmatrali rad sa mostova i obala. Mara u ovoj pesmi preti i kune momka što joj „muti vodu“, dok on duhovito preokreće prekor u erotsko priznanje: cilj njegovog prisustva nije mućenje reke, već mućenje devojčine pameti.
Muzikološka analiza pokazuje da pesma poseduje živahan, skakutavi dvočetvrtinski ritam sa jasnom plesnom osnovom narodnog kola. Melodija je kratka, simetrična i izuzetno pevljiva, sa pamtljivim refrenskim obrascem. Harmonizacija počiva na jednostavnim kadencama koje omogućavaju lako praćenje uz tambure, harmoniku ili violinu. Pevački stil je vedar, razigran i obojen humorom, sa jasnim izgovorom ijekavskih oblika („l'jepa Mara“, „b'jelit'“).
Ovu pesmu su sa uspehom negovali solisti poput Predraga Gojkovića Cuneta, Danice Obrenić i Ksenije Cicvarić, a redovno se nalazila u programima radijskih narodnih orkestara. Njena neposrednost, duhovitost i muzička pitkost čine je trajnim simbolom balkanske varoške ljubavne igre.