U Novom Sadu
Poznata i kao: U Novom Sadu, hej
Vedri pozdrav Novom Sadu, Dunavu i novosadskim devojkama
Gde se pije fino vino,
Tu sam moju mladost dao,
I sa pesmom osvitao!
Svirale su tambure do jutra,
Tu je Janika gudalo drž'o,
A srce se s pesmom stopi!
Šetale se novosadske dame,
A ja gled'o onu pravu,
Što ostavi rane same.
Zaveštah ti dušu i tamburu,
Dokle Dunav mirno teče,
Pevaću ti svako veče!
Istorijski i muzikološki kontekst
Starogradska pesma „U Novom Sadu“ predstavlja iskrenu i toplu posvetu Novom Sadu – prestonici vojvođanske kulture, gradu koji je u devetnaestom i dvadesetom veku s pravom nosio epitet „Srpske Atine“. Pesma sažima ključne toponime i simbole novosadskog identiteta: moćni Dunav, bedeme Petrovaradinske tvrđave, kult dobrog vina i tamburašku tradiciju ovekovečenu kroz lik i delo legendarnog primaša Janike Balaža. Grad se u ovim stihovima javlja kao prostor gospodstvene otmenosti, šetnji novosadskih dama starim sokacima i neprežaljenih varoških ljubavi.
U muzičko-teorijskom smislu, pesma je građena u umerenom, tečnom ritmu tamburaške balade u dvočetvrtinskom taktu. Melodijska linija je izrazito pevljiva, sa čistim harmonijskim kadencama u dursko-molskom poretku. Orkestarski aranžman stavlja u prvi plan virtuozne terce basprimova i bisernica, dok begeš i kontra obezbeđuju stabilan, smireni ritam ravničarske varoši. Vokalna interpretacija nosi prepoznatljiv gospodski mir i nostalgiju za prohujalim vremenom.
Pesmu su sa velikim uspehom izvodili Tamburaški orkestar Radio-televizije Novi Sad i solisti poput Zvonka Bogdana i Milana Prunića. Ona ostaje trajni spomenik novosadskom boemskom i građanskom duhu, čuvajući uspomenu na epohu u kojoj su tamburaši na Petrovaradinu dočekivali zore sa pesnicima i slikarima.