Zapjevala sojka ptica
Prefinjeni lirski ton o ptičijoj pesmi i radosnoj vesti
Misli zora je,
Ustaj, more, ustaj, dragi,
Davno svanulo!
Valja putovat',
Preko gora, preko voda,
U tuđinski grad!
Pusti me da spim,
U krilu mi moja draga,
Želim da je ljubim!
Nek' putuje svijet,
Ja ne puštam moju dragu,
Ni za cijeli svijet!
Istorijski i muzikološki kontekst
Tradicionalna gradska pesma „Zapjevala sojka ptica“ ubraja se među najlepša i najrasprostranjenija ostvarenja u sevdalijskoj baštini Bosne i Srbije. Sojka (ptica kreštalica), koja svojom ranom pesmom pogrešno oglašava dolazak zore, predstavlja poetski agens koji remeti ljubavni mir dvoje mladih i opominje na obavezu polaska na dalek put u tuđinu. Međutim, pesnički subjekat prkosi neumitnosti vremena: odbacuje opomenu ptice i bira ostanak u zagrljaju voljene žene, poručujući da je ljubav vrednija od celog sveta i svih dalekih gradova.
U kompozicionom pogledu, pesma se odlikuje tečnim, umereno brzim dvočetvrtinskim ritmom koji nosi prepoznatljivu balkansku varošku melodiku. Melodijska fraza kreće se u prirodnom molu, sa svetlim prelazima na refrenu koji dočaravaju mladalačku odlučnost i strast. Pevački stil zahteva zvonak, topao vokal sa jasnom dikcijom i diskretnim melizmima koji pesmi daju autentičnu sevdalijsku aromu. Narodni orkestar sa harmonikom, violinom i kontrabasom pruža čvrstu ritmičku i harmonijsku podlogu.
Pesmu su do statusa klasika uzdigli velikani sevdaha Zaim Imamović, Safet Isović, Himzo Polovina i Beba Selimović. Njihova izvođenja odlikuju se visokom vokalnom kulturom i poštovanjem stilske mere, čineći pesmu „Zapjevala sojka ptica“ jednim od najdražih evergrina zajedničkog regionalnog muzičkog nasleđa.