Sećaš li se onog sata
Salonski klasik o sećanju na prvi poljubac
Kad si meni govorila:
„Ljubiću te celog veka,
Dok me smrt ne rastavila!”
One noći pune sjaja,
Kad su zvezde sa visina,
Svedoci bili našeg raja?
Kao sanak u proleće,
Ti zaboravi reči svoje,
A moje srce uveleće.
Suza mi se u oku vije,
Uzalud te srce čeka,
Povratka nam više nije!
Istorijski i muzikološki kontekst
Sentimentalna varoška romansa „Sećaš li se onog sata“ spada u najlepše primere građanske ljubavne poezije devetnaestog veka koja je prešla u usmenu vokalnu tradiciju. Pesma se bavi jednim od najčešćih motiva starogradskog pesništva – neispunjenim zavetom večne ljubavi. Sećanje na tačno određeni trenutak („onaj sat“) u kom su izgovorene krupne reči o vernosti do groba postaje izvor nepresušne tuge za ostavljenog ljubavnika. Kroz kontrast prošle sreće i sadašnje napuštenosti gradi se klasična elegična napetost.
Melodijska linija ove pesme poseduje izuzetnu eleganciju i simetriju. Pisana u umerenom tročetvrtinskom taktu, kompozicija nosi salonski dah bidermajera, uz jasne uticaje srednjoevropskih građanskih seronada. Melodija teče u mekom molu, sa karakterističnim uzlaznim skokom na početku refrena koji dočarava emotivni vapaj, da bi se potom spustila u smireni, rezignirani završetak. U orkestarskoj pratnji ključnu ulogu imaju violina i gitara, čiji arpeđi imitiraju otkucaje zidnog časovnika i prolaznost vremena.
Pesma je stekla veliku popularnost kroz emisije Radio Beograda i Radio Sarajeva pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka, gde su je nezaboravno tumačili Danica Obrenić, Radmila Dimić i Predrag Gojković Cune. Njena jednostavna i plemenita melodika ostaje uzor vokalne suptilnosti i lirske iskrenosti starogradskog žanra.