Beba Selimović

Uvodni portret i kulturni značaj

Izeta Beba Selimović, u narodu i među muzičkim kritičarima opravdano prozvana „prvom damom sevdaha“, predstavlja jednu od najsjajnijih, najotmenijih i najznačajnijih interpretatorki tradicionalne lirske gradske pesme u celokupnoj istoriji balkanske muzike. U zlatnoj epohi Radio Sarajeva, tokom pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, Beba Selimović je postavila apsolutni estetski obrazac ženskog pevanja: odmeren, strog, lišen bilo kakve jeftine estradne koketerije ili preterane afektacije, a istovremeno natopljen najdubljom, suzdržanom ženskom čežnjom i dostojanstvom. Njen glas je bio oličenje aristokratskog mira starih gradskih porodica, prenoseći zvučni svet intimnih sarajevskih i trebinjskih soba i avlija na veliku radijsku i festivalsku scenu.

U korpusu starogradske muzike i srodnih vokalnih formi, Beba Selimović zauzima posebno mesto jer je svojom interpretacijom jasno demonstrirala kako se arhaična ženska lirska pesma može izvesti sa maksimalnim umetničkim rafinmanom. Pored velikana kao što su Zaim Imamović, Nada Mamula i Zehra Deović, Beba je činila vokalni četverolist koji je definisao klasični kanon posleratnog sevdaha. Njene interpretacije antologijskih numera, među kojima se ističe besmrtna pesma Moj dilbere, kao i kompozicije Kafu mi, draga, ispeci i A što ćemo ljubav kriti, svedoče o vokalnoj umetnici koja je svaku strofu pevala sa punom svešću o njenoj književnoj i istorijskoj vrednosti. Kroz njeno pevanje, ženska intonacija postala je ravnopravni stub građanske muzičke kulture.

Poreklo i rane godine

Beba Selimović je rođena 1939. godine u Trebinju, najjužnijem gradu Hercegovine, smeštenom podno planine Leotar, gradu čuvenom po kamenim mostovima, platani i bogatoj građanskoj kulturi prožetoj mediteranskim uticajima Dubrovnika. Rano detinjstvo provela je u gradu gde su se preplitali zvuci morskih serenade i orijentalnih sevdalinki. Već kao devojčica, Beba je pokazivala izuzetan sluh i ljubav prema pesmi; u njenom porodičnom domu pevale su majka, nane i tetke, prenoseći sa kolena na koleno pesme koje su se pevale tiho, uz vez ili pripremu kafe.

Tokom ranog posleratnog perioda, njena porodica se seli u Sarajevo, grad koji je doživljavao intenzivnu kulturnu i industrijsku obnovu. Odrastajući u sarajevskim mahalama, Beba je upijala autentični gradski govor i melodijski dah stare čaršije. Uključuje se u rad kulturno-umetničkih društava, gde njen neobično zreo i topao glas odmah biva zapažen. Premda je bila mlada, u njenom pevanju nije bilo nesigurnosti; posedovala je prirodnu impostaciju glasa i urođeni osećaj za stilsku meru koji se nije mogao naučiti samo u školskim klupama. Njeni nastavnici muzike u Sarajevu brzo su uvideli da pred sobom imaju redak talenat i savetovali je da se okuša na radiju, uvereni da je njen lirski tembr stvoren za mikrofonsko pevanje.

Razvoj karijere i muzički počeci

Godine 1954, sa svega petnaest godina, Beba Selimović se prijavljuje na audiciju Radio Sarajeva. U to vreme, komisije Radio Sarajeva bile su strah i trepet za mlade talente; rigorozni kriterijumi zahtevali su savršenu intonaciju, čistoću dikcije i sposobnost pevanja uz orkestar bez prava na grešku. Maestro Jozo Penava i njegovi saradnici prepoznali su u mladoj Trebinjki nebrušeni dragulj i primili je u radijski ansambl kao jednu od najmlađih solistkinja u istoriji stanice.

Naredne godine predstavljale su period intenzivnog profesionalnog rada. Beba je učila uz doajene radijskog studija, pre svih uz Zaima Imamovića, koji joj je nesebično prenosio tajne pravilnog vođenja daha i melizmatičkog nijansiranja. Na radiju je provela preko tri decenije kao stalni vokalni solista, snimajući stotine trajnih arhivskih zapisa koji su svakodnevno emitovani u etar. Ta radijska škola naučila ju je apsolutnoj kontroli mikrofona i odgovornosti prema svakom otpevanom tonu. Beba nikada nije pevala „na silu“; njen glas je uvek zvučao prirodno, odmorno i toplo, unoseći u svaku numeru mir i gospodsko dostojanstvo.

Zlatno doba, ključne saradnje i diskografija

Šezdesete i sedamdesete godine dvadesetog veka bile su period najveće slave i pune umetničke zrelosti Bebe Selimović. Postala je neizostavni učesnik i višestruka pobednica prestižnog Festivala narodne muzike na Ilidži, koji je u to vreme bio centar muzičkog života čitave Jugoslavije. Njene interpretacije na Ilidži dočekivane su sa ovacijama i od publike i od najstrožih muzičkih kritičara.

Tokom svoje bogate karijere, Beba je sarađivala sa najboljim kompozitorima i aranžerima: Jozom Penavom, Ismetom Alajbegovićem Šerbom, Jovicom Petkovićem, Radojkom Živković i Spasom Berakom. Snimala je za vodeće diskografske kuće „Jugoton“, „PGP-RTB“ i „Diskoton“. Njene singl ploče i LP albumi („Mene moja zaklinjala majka“, „U srcu mome živiš samo ti“, „Sve behara“) prodavani su u stotinama hiljada primeraka. Posebno su bili cenjeni njeni nastupi sa tamburaškim orkestrima, gde je njen glas donosio salonsku mekoću koja je starogradski ambijent spajala sa hercegovačkim sevdahom.

Beba Selimović je nastupala širom Evrope, Amerike, Kanade i Australije, ali je uvek ostajala privržena svojoj matičnoj sceni. Odbijala je unosne estradne ponude koje su zahtevale prelazak u komercijalne vode novokomponovane muzike, ljubomorno čuvajući svoj status umetnice najvišeg ranga. Njeni solistički koncerti u beogradskom Kolarcu i Domu sindikata, kao i u zagrebačkom HNK-u, bili su rasprodati do poslednjeg mesta. Muzička kritika je jednoglasno isticala da Beba na sceni deluje poput prave plemkinje koja peva o svojoj skrivenoj tuzi.

Repertoar, vokalne osobenosti i stil

Glas Bebe Selimović odlikovao se retkom kombinacijom topline, punoće i kristalne čistote. Njen vokalni raspon bio je bogati lirski sopran sa stabilnim i toplim donjim registrom, što joj je omogućavalo da sa jednakom uverljivošću donosi i intimne, tihe ispovesti i dramatičnije melodijske skokove. Ključna vrlina njenog pevanja bila je savršena intonativna stabilnost; Beba nikada nije „lutala“ oko tona niti se oslanjala na vibrato da prikrije intonativnu nesigurnost.

Njena ornamentika bila je oličenje gospodske odmerenosti. Ukrase je koristila diskretno, poput najfinije čipke, nikada ne dopuštajući da ornament nadjača samu melodijsku liniju ili poetski tekst. Njena dikcija bila je uzor radiofonskog standarda: svaki vokal bio je otvoren i zvonak, a suglasnici precizno artikulisani. Pevala je sa unutrašnjom vatrom, ali bez spoljašnjeg krika; njena patnja u pesmi bila je otmena, suzdržana i ponosna, što je osnovna karakteristika tradicionalne gradske lirike, kako je detaljno opisano u studiji Pevačice i istorija starogradske pesme.

U pesmama poput Da sam ptica i „Dva su cvijeta u bostanu rasla“, Beba je demonstrirala izuzetnu kontrolu dinamike, prelazeći iz nežnog pianissima u puni, rezonantni mezzoforte, uvek u službi unutrašnje dramaturgije stiha. U pesmi Moj dilbere, njeno fraziranje unelo je salonsku eleganciju u arhaični varoški napev, pretvarajući ga u vanvremensku ljubavnu poemu koja je osvajala i najrafiniranije slušaoce. Muzikološka vrednost interpretacija Bebe Selimović ogleda se i u njenom očuvanju arhaičnih ženskih tekstova koji su često bivali zaboravljeni pod naletom muške pevačke dominacije. U njenom repertoaru žene nisu samo pasivni objekti čežnje, već samosvesna bića koja kroz pesmu artikulišu sopstvenu sudbinu, bol i ponos. Beba je u pevanje unela mirnoću i dostojanstvo, izbegavajući bilo kakav jeftini sentimentalizam. Njena vokalna postavka bila je toliko stabilna da je i u najtežim melizmima zadržavala besprekoran tonus i rezonancu, što je svedočanstvo o vrhunskoj vokalnoj higijeni i disciplini.

Odnos prema tradiciji i saradnice

Beba Selimović je tradiciju smatrala svetim amanetom koji se ne sme skrnaviti. U krugovima svojih koleginica – Zehre Deović, Nade Mamule, Radmile Jagodić – uživala je ogroman ugled. Među njima nije bilo estradne zavisti; delile su zajedničku misiju očuvanja kulturne baštine, često nastupajući zajedno na svečanim akademijama i koncertima arhivske muzike.

Njen odnos prema saradnicima i muzičarima bio je prožet profesionalnim poštovanjem. Muzičari iz orkestara Radio Sarajeva obožavali su da rade sa Bebom, jer je uvek dolazila na probe savršeno pripremljena, tačna i predusretljiva. Bila je beskompromisna protivnica šunda i kiča koji su krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina počeli da osvajaju estradni prostor. Kada je osetila da se muzički prostor pretvara u industriju jeftine zabave, Beba Selimović je donela dostojanstvenu odluku – krajem osamdesetih godina se gotovo u potpunosti povukla sa javne scene, ne želeći da pravi kompromise sa svojim umetničkim principima.

Govorila je da je bolje povući se dok te publika pamti na vrhuncu nego dozvoliti da estradna industrija obezvredi decenije poštenog rada. Njen odlazak sa scene bio je tih i gospodski, baš kao i njeno pevanje. Ostala je uzor mladim pevačicama kako se gradi karijera bez ijedne mrlje i kompromisa.

Nasleđe i večna dama pesme

Život Bebe Selimović bio je posvećen muzici, porodici i očuvanju sećanja na zlatno doba gradske pesme. Njen suprug, poznati violinista i dugogodišnji koncertmajstor Narodnog pozorišta u Sarajevu Dževad Šabanagić, delio je sa njom istu posvećenost visokoj umetnosti. Tokom teških ratnih i posleratnih godina, Beba je ostala tiha, dostojanstvena figura sarajevskog kulturnog života, uvek spremna da pruži toplu reč i podršku onima koji su nastavili njenim putem.

Beba Selimović je preminula 10. marta 2020. godine u Sarajevu, u osamdeset i prvoj godini života. Njen odlazak označio je tihi oproštaj od poslednje velike dame epohe koja je stvorila klasični jugoslovenski sevdah. Iza sebe je ostavila neprocenjivu zvučnu baštinu, stotine snimaka koji ostaju trajna škola vokalnog rafinmana, stilske čistote i aristokratskog dostojanstva. Beba Selimović ostaje u srcima poklonika kao večni simbol plemenitosti i lepote bosanske gradske pesme.

Izvori i dokumentacija

• Zvučni arhiv Radio-televizije Bosne i Hercegovine (BHRT), Sarajevo – zbirka trajnih snimaka Bebe Selimović (1954–1988).
• Katalozi diskografskih kuća „Jugoton“ (Zagreb) i „PGP-RTB“ (Beograd).
• Kovačević, Krunoslav: Žene u sevdahu – Od avlije do scene, Sarajevo, 2002.
• Arhiv i dokumentacija Festivala narodne muzike „Ilidža“ (1964–1985).
• Muzikološki zbornik: Zlatno doba Radio Sarajeva, Institut za muzikologiju, Sarajevo, 2015.