Ah, kad tebe ljubit ne smem
Poznata i kao: Kad tebe ljubit ne smem
Tragična i nežna romansa o zabranjenoj ljubavi
Drugu ljubit' neću ja,
Radije ću venut' samac,
K'o na grani pusta zova!
Šta će meni mladost sjajna,
Kad u srcu tvome spava,
Neka druga ljubav tajna?
K'o što zvezdu gleda tama,
Moja će te suza peći,
I kad budeš u dvorima!
Neka propadne celi svet,
Moje srce ostaće ti,
U grobnici uven'o cvet!
Istorijski i muzikološki kontekst
Pesma „Ah, kad tebe ljubit ne smem“ pripada najužem jezgru srpske građanske poezije devetnaestog veka i krugu uglazbljenih pesama Jovana Jovanovića Zmaja. Ova romansa nosi u sebi radikalan romantičarski zavet apsolutnog odricanja: suočen sa saznanjem da ne može dobiti ruku voljene žene (zbog klasnih, porodičnih ili imovinskih prepreka), lirski subjekat donosi beskompromisnu odluku o doživotnoj samoći i celibatu, odbijajući da ikada drugu ženu privije na grudi. Poređenje sa „pustom zovom“ na grani i uvelim cvetom u grobnici oslikava mračni, tragični patos bidermajerskog Weltschmerza.
Sa muzikološkog stanovišta, kompozicija je koncipirana kao klasična salonska romansa u laganom tempu sa prefinjenom dursko-molskom harmonizacijom. Melodijski luk započinje dramatičnim uzdahom („Ah...“), koji funkcioniše kao emotivni nukleus celokupnog napeva, pre nego što se razvije u široku, pevljivu kantilenu. Pevačka interpretacija zahteva vrhunsku kontrolu glasa, plemenitost fraziranja i izbegavanje bilo kakvog estradnog preterivanja, čime se čuva salonski dignitet pesme.
U fonoteci Radio Beograda zabeležene su antologijske verzije Danice Obrenić, Predraga Gojkovića Cuneta i Mileta Bogdanovića, uz pratnju orkestra pod vođstvom Vlastimira Pavlovića Carevca. Pesma ostaje dragoceni spomenik epohe u kojoj se ljubav doživljavala kao apsolutna etička i sudbinska vrednost koja nadilazi prolazni zemaljski život.